RADNA GRUPA
DRUŠTVA SUDIJA SRBIJE


PRIPREMANjE PROMENA ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU



SADRŽAJ:

Glava I: OPŠTA PITANjA 5
1. Uvod 5
1.1. Ocena stanja 5
1.2. Ciljevi promena Zakona o parničnom postupku 5
1.3. Metod rada Komisije 6
2. Istorija pravila o parničnom postupku od XIX veka do danas 7
2.1. Zakoni o građanskom parničnom postupku u devetnaestovekovnoj Srbiji 7
2.2. Zakoni o građanskom parničnom postupku u devetnaestovekovnoj Crnoj Gori 7
2.3. Jugoslovenski zakoni o građanskom sudskom postupku 7
3. Istorijat parničnog pravosuđa, sa osvrtom na trgovinski 8
3.1. Srednji vek 8
3.2. Začetak modernog pravosuđa 8
3.3. Pravosuđe u jugoslovenskoj državi 9
4. Relevantni statistički pokazatelji i prikaz rada sudova 10
4.1. Sudovi opšte nadležnosti 10
4.1.1. Opšti statistički podaci i evidencija 10
A) Predmeti iz oblasti građanskog prava - priliv 10
B) Kretanje predmeta iz oblasti građanskog prava 10
V) Sudovi i sudije 11
4.1.2. Prikaz rada sudova u 2002. godini 12
4.1.3. Osnovne karakteristike stanja i problemi rada sudova opšte nadležnosti 13
4.2. Statistički podaci za trgovinske sudove 16
4.2.1. Opšti podaci 16
4.2.2. Specifični podaci 16
4.2.3. Pokazatelji iz ranijeg perioda i tendencije 17
4.3. Pregled rada Vrhovnog suda Srbije za 2002. godinu 17
4.3.1. Obim poslova, stanje ažurnosti i način rešavanja predmeta 17
4.3.2. Odlučivanje o građansko-privrednim predmetima 18
4.3.3. Obezbeđivanje jedinstvene primene zakona 19
5. Kodifikacija parničnog procesnog prava – da ili ne? 19
5.1. Argumenti za potpunu kodifikaciju 20
5.2. Argumenti za uređivanje posebnih postupaka u materijalnim zakonima 21
Glava II: NAČELA PARNIČNOG POSTUPKA 21
1. Značaj i harmoničnost osnovnih načela prema postojećim rešenjima ZPP 21
1.1. Značaj načela sa aspekta zaprećene sankcije za njihovu povredu 21
1.2. Značaj načela sa aspekta ostvarivanja ravnopravnosti stranaka 22
1.3. Značaj načela sa stanovišta ostvarivanja delotvorne sudske zaštite 23
1.4. Značaj načela sa aspekta zaštite opšteg interesa 24
1.5. Značaj načela sa aspekta uloge suda i stranaka u postupku 24
1.6. Značaj načela sa aspekta utvrđivanja procesne građe 24
2. Osnovni pravci izmene načela 25
2.1. Glavni ciljevi izmene koncepta ZPP 25
2.2. Osnovna prava stranaka u postupku 26
2.2.1. Ravnopravnost stranaka u postupku 26
2.2.2. Načelo kontradiktornosti (obostranog izjašnjenja) 26
2.2.3. Pravo stranke na stručnu pravnu pomoć 26
2.2.4. Načelo poučavanja neuke stranke 27
2.2.5. Pravo na upotrebu jezika i pisma 27
2.2.6. Načelo savesnog korišćenja procesnim pravima 27
2.3. Struktura i javnost postupka 28
2.3.1. Načelo procesne ekonomije i koncentracija postupka 28
2.3.2. Načelo javnosti 28
2.4. Preduzimanje parničnih radnji 29
2.4.1. Načelo dispozicije i oficijelnosti 29
2.4.2. Načelo usmenosti i pismenosti 29
2.5. Utvrđivanje činjenične građe 30
2.5.1. Raspravno i istražno načelo 30
2.5.2. Načelo neposrednosti 30
2.5.3. Načelo materijalne istine 31
2.5.4. Načelo slobodne ocene dokaza 31
2.6. Odlučivanje 32
2.6.1. Objektivnost suda i sudije 32
2.6.2. Načelo zbornosti i monokratije 32
2.6.3. Načelo dvostepenosti 32
Glava III: POSTUPAK PRED PRVOSTEPENIM SUDOM 33
1. Uloga prvostepenog suda 33
1.1. Sud kao aktivni učesnik ili kao posmatrač u postupku 33
1.2. Uloga sudije porotnika 34
1.2.1. Nemačka 35
1.2.2. Francuska, Engleska, SAD 36
1.2.3. Mogući pristup našeg ZPP 36
2. Stranke, njihovo zastupanje i stranačka disciplina 37
2.1. Stranke i zakonski zastupnici 37
2.1.1. Opšta pitanja 37
2.1.2. Postulaciona sposobnost 37
2.2. Punomoćnici 38
2.3. Stranačka disciplina 38
2.3.1. Nesavesno parničenje. 38
2.3.2. Nepoštovanje suda 39
3. Pripremanje glavne rasprave 39
3.1. Pitanja za stručnu raspravu 39
3.1.1. Do kada omogućiti iznošenje novih činjenica, preinačenje tužbe, podnošenje protivtužbe i prigovora prebijanja 39
3.1.2. Šira ovlašćenja suda kod prethodnog ispitivanje tužbe 40
3.1.3. Obaveznost odgovora na tužbu i sankcija za pasivno držanje tuženog 40
3.1.4. Mogućnost donošenja meritorne presude bez održavanja rasprave 40
3.2. Preliminarna konferencija 40
3.3. Pripremno ročište 41
4. Glavna rasprava 41
4.1. Koncentracija glavne rasprave kroz njen formalni razvoj– metod svrsishodnog, ili strogog zakonskog reda? 41
4.2. Koncentracija rasprave kroz njen materijalni razvoj 42
4.3. Dokazivanje i glavna rasprava 42
5. Dokazivanje 43
5.1. Uvod 43
5.2. Pravila o teretu dokazivanja po ZPP 44
5.3. Postojanje zakonske obaveze primene pravila o teretu dokazivanja 44
5.4. Subjektivni i objektivni teret dokazivanja 46
5.5. Opšte pravilo raspodeli tereta dokazivanja 47
5.6. Uslovi za primenu pravila o teretu dokazivanja 47
5.7. Prebacivanje (pomeranje) tereta dokazivanja i granični slučajevi 48
5.8. Postupak dokazivanja 49
5.9. Ocena dokaza 50
6. Okončanje postupka pred prvostepenim sudom 50
6.1. Presuda 50
6.1.1. Parnične radnje suda kod okončanja postupka presudom 50
6.1.2. O vrstama presuda 51
6.1.3. O dejstvima presude 52
6.2. Poravnanje 53
6.3. Drugi vidovi okončanja postupka 53
Glava IV: PRAVNI LEKOVI 54
1. Žalba 54
1.1. O postojećim žalbenim razlozima 54
1.2. Predlog osnovnih pravaca izmena 55
1.2.1. Razlozi žalbe 55
1.2.2. Postupak po žalbi 56
2. Revizija 56
2.1. O postojećim rešenjima 56
2.2. Predlozi za izmene 57
3. Zahtev za zaštitu zakonitosti 58
4. Zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažne odluke 58
5. Predlog za ponavljanje postupka 58
Glava V: POSEBNI POSTUPCI 58
1. Uvodne napomene 58
2. Postupak u privrednim sporovima 59
2.1. Uopšte 59
2.2. Područje primene 59
3. Postupak u sporovima male vrednosti 60
4. Postupak u parnicama iz radnih odnosa 60
5. Postupak u parnicama zbog smetanja poseda 61
6. Postupak pred izbranim sudom 61
Glava VI: ADHEZIONI POSTUPCI I SMETNjE ZA RAZVOJ POSTUPKA 61
1. Uvod 61
2. Izuzeće 61
3. Mirovanje postupka 62
4. Obustava postupka 62
5. Povraćaj u pređašnje stanje 63
6. Odlučivanje o nadležnosti 63
6.1. Apsolutna i stvarna nadležnost 64
6.2. Mesna nadležnost 64
6.3. Žalbeni postupak zbog povrede pravila o nadležnosti 64
6.4. Sukob nadležnosti 65
7. Učešće trećih lica u parnici 65
7.1. Pojam 65
7.2. Pravna praznina u jugoslovenskom pravu 66
8. Suparničarstvo 67
9. Dostavljanje 67
9.1. Način dostavljanja 67
9.2. Vreme i mesto dostavljanja 68
9.3. Promena adrese 68
9.4. Punomoćnik za prijem pismena 68
Glava VII: MEDIJACIJA 69


Глава I: OPŠTA PITANjA

1. UVOD

Zakon o parničnom postupku već dugo ne može da odgovori zahtevima modernog građanskog pravosuđa, zato što je:
 zasnovan na konstrukciji postupka i idejama postupka koje su formulisane još u prvoj polovini XX veka;
 poslednji put bitnije izmenjen 1990. godine u bitno drugačijem državnom okruženju nego što je današnje;
 tehnički složen, a ipak nekonsistentan u brojnim svojim konkretnim rešenjima;
 propustio da odgovori danas važećim međunarodnim obavezama države i
 izmenjena ustavna nadležnost za njegovo donošenje, tj., po Ustavnoj povelji državne zajednice Srbije i Crne Gore, ta nadležnost je prešla na države članice.

1.1. OCENA STANJA
Komisija je, na osnovu unutrašnjepravne i uporednopravne analize utvrdila da se najznačajne redaktorske slabosti i neadekvatnosti tiču: neusklađenosti osnovnih načela parničnog postupka; nedovoljnog uređenja stranačke discipline; relativno neadekvatne uloge suda; problema u vezi sa dokazivanjem; nepoverenja zakonodavca u prvostepene sudove; neopravdanoj preoperećenosti Vrhovnog suda revizijom; neadekvatnim postavljanjem i rešenjima posebnih parničnih postupaka.
Posmatrano u uporednopravnim razmerama, uočava se da je u nekoliko poslednjih decenija doslo do povećanja broja složenih građanskih postupaka, što je produžilo prosečno vreme trajanja postupka. Sa druge strane, evropske države suočavaju se sve oštrije sa zahtevom koji potiče iz međunarodnih dokumenata visoke obavezne snage – da se postupak mora okončati u razumnom roku. Upoređivanjem sa nekim od država članica EU koje su uporedive sa Srbijom u pogledu veličine teritorije, broja stanovnika, broja sudija i broja parničnih postupaka, došlo se do podatka da u Srbiji parnični postupak prosečno traje znatno duže nego u tim državama. Uzroci produženog trajanja postupka u nas, po oceni Komisije, leže delom u pravilima postupka sadržanim u Zakonu o parničnom postupku, a delom u neprimerenoj unutrašnjoj organizaciji sudova i u ukupnom stilu rada sudova i sudija.

1.2. CILJEVI PROMENA ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU
Opšti cilj: Potrebno je utvrditi takva pravila postupka koja će strankama obezbediti zakonito, pravično i pošteno suđenje i okončanje postupka u razumnom roku, na osnovu činjeničnog materijala koje sudu pruže stranke, uz uštedu energije, vremena i sredstava.
Pojedinačni ciljevi:
S obzirom da je celokupna oblast građanskih sudskih postupaka prešla u nadležnost država članica, rad na novom Zakonu o parničnom postupku treba da odgovori na pitanje da li taj Zakon treba bude kompletna kodifikacija parničnog postupka, što znači da u njemu treba da budu sadržana i procesna pravila koja se danas nalaze u brojnim drugim zakonima koji imaju pretežno materijalnopravni karakter (to naročito važi za posebne parnične postupke u bračnim i porodičnim stvarima, za postupke vezane sa javnim informisanjem i sl.) ili pak, da sadrži pravila za standardni imovinskopravni spor, tj. da obuhvati opšti parnični postupak i postupak pred trgovinskim sudom, a da ostali posebni postupci budu redigovani u odgovarajućim zakonima kojima se uređuju pretežno materijalnopravna pitanja.
Načela parničnog postupka treba da budu zasnovana na harmoničnom pristupu, što znači da zakonodavac ne treba da jednom načelu generalno i uvek pridaje veći značaj nego drugim načelima postupka - kako u pogledu načina ustanovljavanja načela, tako i u definisanju procesnih instumenata za realizaciju načela i, najzad, u propisivanju sankcija za povredu načela.
Prvostepeni sudovi moraju biti centralne sudske instance za meritorno okončanje spora. Nepoverenje prema ovim sudovima, koje proističe iz Zakona o parničnom postupku, ogleda se naročito u velikim mogućnostima kontrole prvostepene odluke kroz sistem žalbe, njenih razloga i žalbenog postupka.
Važeći Zakon ne pogoduje stranačkoj disciplini – naprotiv. Novim Zakonom treba drugačije urediti dostavljanje sudskih pismena strankama i posledice povrede načela zabrane zloupotrebe procesnih ovlašćenja.
Stil rada suda u parničnom postupku ne treba da imitira stil rada u krivičnom postupku, a to se neretko događa naročito u postupku dokazivanja. Prava koja se štite u parničnom postupku imaju takve bitne odlike zbog kojih inicijativa za preduzimanje pojedinih radnji treba da potiče više od stranaka, a manje od suda. Otuda valja ponovo afirmisati raspravno načelo, bitno umanjiti značaj istražnog principa i zakonski učvrstiti pravila o teretu dokazivanja.
Revizija, koja je formalno vanredni pravni lek, u stvarnosti funkcioniše gotovo kao redovno pravno sredstvo i izaziva neopravdano opterećenje Vrhovnog suda. Zakonodavac je mora bitno redukovati i drugačije urediti.

1.3. METOD RADA KOMISIJE
Komisija radi na osnovu uporednopravnog pristupa, obaveza koje za zakonodavca proističu iz međunarodnih dokumenata, na osnovu detaljne analize prakse sudova u Srbiji i individualnih priloga svojih članova. Komisiji je dostupna obimna analiza profesora dr Borivoja Poznića o nedostacima Zakona o parničnom postupku.
Pošto utvrdi svoje konkretnije predloge o pravcima promena Zakona, kao i o prioritetima, ona će sa time upoznati najpre stručnu javnost na okruglim stolovima, serminarima i drugim oblicima komunikacije. Kada utvrdi nacrt novog Zakona, Komisija će, pored stručne, o njemu na adekvatan način, obavestiti i opštu javnost.


2. ISTORIJA PRAVILA O PARNIČNOM POSTUPKU OD XIX VEKA DO DANAS

2.1. ZAKONI O GRAĐANSKOM PARNIČNOM POSTUPKU U DEVETNAESTOVEKOVNOJ SRBIJI
Paralelno sa začecima moderne pravosudne organizacije u Srbiji, koji su koncentrisani na sredinu XIX veka donose se prvi zakonici o građanskim sudskim postupcima. To su bili sledeći temeljni izvori prava:
Građanski sudski postupak od 21. oktobra 1853. godine;
Građanski sudski postupak od 12. februara 1860. godine i
Građanski sudski postupak (Zakonik o postupku sudskom u građanskim parnicama) od 20. februara 1865. godine koji je primenjivan sve do 1929. godine, kada je donesen odgovarajući jugoslovenski zakon.
Pored ovih osnovnih pravnih izvora valja još navesti:
Zakon o izvršenjima od 14. jula 1898. godine, koji je unesen u tekst Zakonika o postupku sudskom u građanskim parnicama iz 1865. godine;
Zakon o izmenema i dopunama građanskog postupka (učešće umešača) od 17. januara 1900. godine, kao i izmene od 26. januara 1901. i od 22. decembra 1901.godine;
Zakon o ustrojstvu sudova od 20 februara 1865. godine;
Zakon o stecišnom postupku od 17. marta 1861. godine.
Postupak je bio trostepen – Kasacionom sudu se mogao izjaviti rekurs, pod određenim uslovima. Zakon je bio zasnovan na načelima koja su bitno drugačija od savremenih, a naročito važne razlike tiču se sledećih: umesto sudske (slobodne) ocene dokaza vladala je zakonska ocena dokaza; bio je predviđen redosled preduzimanja parničnih radnji; svi procesni prigovori morali su se izneti u pripremnom stadijumu postupka.

2.2. ZAKONI O GRAĐANSKOM PARNIČNOM POSTUPKU U DEVETNAESTOVEKOVNOJ CRNOJ GORI
Zakon o sudskom postupku u građanskim parnicama za Knjaževinu Crnu Goru donesen je 1. novembra 1905. godine, a stupio na snagu 1. januara 1906. godine. Bitan izvor predstavlja Naredba o formi sudskih rješenja od 5. avgusta 1905. godine, kao i Naredba o sprovođenju parnica Velikom sudu iz maja 1898. godine.

2.3. JUGOSLOVENSKI ZAKONI O GRAĐANSKOM SUDSKOM POSTUPKU
Posle nastanka prve jugoslovenske države, relativno dugo su na njenim raznim područjima primenjivana različita pravila građanskih sudskih postupaka. ( U Srbiji i Makedoniji bio je snazi Zakonik o postupku sudskom u građanskim parnicama iz 1865. godine, u Crnoj Gori Zakonik o sudskom postupku u građanskim parnicama iz 1905. godine, u Sloveniji, Istri i Dalmaciji austrijski Zakon o građanskom parničnom postupku iz 1895. godine, u Hrvatskoj privremeni građanski parnični postupak za Ugarsku, Hrvatsku i Slavoniju od 1852. godine, u Bosni i Hercegovini Građanski parnični postupnik iz 1883. godine, a u Vojvodini mađarski Građanski sudski postupnik.) Do unifikacije tih pravila došlo je tek 1929. godine, kada je donesen Zakonik o građanskom sudskom postupku. On je rezultat gotovo doslednog preuzimanja austrijskog Zivilprozeßordnung iz 1895. godine, uglavnom zahvaljujući nastojanjima profesora Bertolda Ajznera, koji je bio bitno moderniji od srbijanskih građanskih sudskih postupaka, zasnovan na drugačijem poimanju načela, ali i – što je važno podvući – rezultat relativno kasnog preuzimanja austrijskog zakonskog teksta, kad - je ovaj već počeo da zastareva.
Zakon iz 1929. godine poslužio je kao osnova za zakone donošene u novoj socijalističkoj Jugoslaviji. Prvi novi izvor prava bio je Zakon o ubrzanju parničnog postupka pred redovnim sudovima iz 1955. godine, a prvi potpuni izvor – Zakon o parničnom postupku iz 1956. godine, donesen istovremeno sa Uvodnim zakonom za ZPP. On je, kako je rečeno bio donekle zasnovan na jugoslovenskom Zakonu iz 1929. godine, a time na austrijskoj građanskoj sudskoj proceduri, ali je istovremeno nosio snažan uticaj poimanja procesnog zakonodavstva toga doba, izražen kroz implementaciju nekih rešenja iz Zakona o krivičnom postupku. ZPP iz 1956. godine je – u doba u kojem je donesen i imajući u vidu političko okruženje – bio solidan zakonski tekst.
Posle donošenja Ustava SFRJ 1974. godine, brojni zakoni su sa njime usaglašavani. U tom zakonodavnom procesu donesen je i novi Zakon o parničnom postupku od 1978. godine, koji je u dobroj meri kompilacija ZPP iz 1956. godine. Najbitnija promena sastojala se u uvođenju tzv. samoupravnih sudova u tadašnji pravni poredak. Ovaj ZPP je, uz brojne izmene koje nisu bile koncepcijskog karaktera, i danas na snazi.


3. ISTORIJAT PARNIČNOG PRAVOSUĐA, SA OSVRTOM NA TRGOVINSKI
3.1. SREDNJI VEK
Posle razdoblja ranog srednjeg veka - u vremenu od raspada Zapadnog rimskog carstva do raskola između zapadne i istočne hrišćanske crkve u kojem su preovlađivali plemenski nad državnim oblicima izricanja prava - u XI i XII veku hrišćanska crkva postaje državna, sprovodi se recepcija rimskog prava u njegovoj razvijenoj fazi i to pravo se prilagođava novonastalim okolnostima, u obliku kanonskog (crkvenog) prava. Naročito u XI veku oživljava interesovanje za rimsko pravo, usled otkrivanja Digesta (Pandekta) prema zapisima vizantijskog cara Justinijana. Taj spoj – sekularnog rimskog prava i crkvenog prava označava se u istoriji kao rimsko-kanonsko pravo, ne samo u drugim delovima Evrope, nego i na prostorima tadašnjeg Balkana, uključujući i srednjevekovnu srpsku državu u doba dinastije Nemanjić.
Od kraja XII veka do sredine XIV veka u staroj srpskoj državi održavao se princip vladarevog ličnog vršenja sudske vlasti. Kao i u drugim evropskim državama toga doba, sudska vlast, shvaćena kao suverena državna vlast, tek počev od ranog srednjeg veka vrši se redovno i tada ju je de iure proprio vršio samo vladar, ili se, pak, mogla praktikovati vanredno, kao vlast delegirana od strane suverena nekom od visokih činovnika. Srednjevekovna istorija sudske vlasti u Srbiji može se simplifikovano izraziti kao preobražavanje vanredne, delegirane vlasti u redovnu sudsku vlast. Ti preobražaji su imali mnoštvo gradskih i folklornih oblika o kojima neće biti reči. Kada su magistrati, umesto suverena, stekli obeležja poslenika redovne sudske vlasti, oni u početku nisu bili sudije od karijere. Ali, važno je podvući da do prihvatanja pojma magistratus za sudije dolazi ranije nego za visoke činovnike u upravnoj oblasti, iz čega se može zaključiti da se sudska birokratija uspostavila ranije nego administrativna. Vrste sudova nisu bile izdiferencirane na današnji način, tako što bi se razlikovali redovni sudovi opšte nadležnosti od specijalizovanih sudova (izuzev crkvenih sudova). Prema tome ni u okviru profesije sudije u sekularnim sudovima nije bilo specijalizacije. Ipak, na daleki začetak trgovinskog sudstva u Srbiji nailazi se još u XIII veku: tada se ustanovljava jedna prvostepena sudska instanca za sporove između Srba i Dubrovčana, koja se najvećma bavila sporovima povodom trgovine. Razlog za ustanovljavanje jednog ovakvog suda leži, sa jedne strane, u postojanju brojnih trgovinskih ugovora između Dubrovnika i tadašnje srpske države, a sa druge strane u izdavanju povelja kojima su vladari dodeljivali zemljište uglednim plemićima, crkvama i manastirima, koji su na tom zemljištu obavljali, između ostalog, i trgovačku delatnost.
Posle turskih osvajanja Balkana (koja su započela sredinom XIV veka, a uglavnom se okončanja krajem tog veka), celokupna organizacija državne vlasti, pa prema tome i sudova, potpala je pod zakone Otomanske imperije, uz zadržavanje izvesnih ritualnih elemenata običajnog prava i običajnog suđenja na teritoriji današnje Srbije i delova Crne Gore.

3.2. ZAČETAK MODERNOG PRAVOSUĐA
O pravosuđu u modernom smislu reči, u Srbiji se može govoriti tek od prve polovine XIX veka. Do 1837. godine, sudstvo je bilo podređeno administrativnim vlastima, elementarno i dvostepeno: prvostepene sudske instance su bili magistrati, dok je ulogu apelacionog suda vršio Sovjet (savet ministara, Vlada). Magistrati uglavnom nisu bili obrazovani pravnici, već ugledniji građani. Drugostepeni organ nije imao karakteristike suda, već administrativnog organa. Radi se, dakle, o jednoj sasvim primitivnoj i nediferenciranoj organizaciji.Tek 1837. godine ukazom Vlade ustanovljen je Veliki sud, sa funkcijom apelacionog suda. Šef države (Knjaz) je imao ovlašćenje da odlučuje o vanrednim pravnim lekovima. Sredinom XIX veka (1855. godine) pravosuđe u Srbiji počinje da liči na modernu pravosudnu organizaciju evropskih država toga doba. Tome je naročito pogodovalo usvajanje Srpskog građanskog zakonika 1844. godine, koji je zapravo bio skraćeni i nešto redigovani prevod Austrijskog građanskog zakonika.
Knjaz gubi pravosudna ovlašćenja, osniva se Vrhovni sud, koji deset godina kasnije (1865. godine), na osnovu prvog modernog zakona o ustrojstvu sudija u Srbiji, postaje pravi Kasacioni sud. Prvi Kasacioni sud sastojao se od 15 sudija i bio je specijalizovan u rudimentarnom smislu: sastojao se iz dva građanska i jednog krivičnog odeljenja. U pogledu postupka po pravnim lekovima, taj Sud je bio pod uticajem francuskog modela. Jedna od najvažnijih novina koju je doneo Zakon o ustrojstvu sudova kao i Zakon o postupku sudskom u građanskim parnicama iz 1865. godine sastoji se u tome što je prvi put ustanovljen Trgovački sud za grad Beograd (§5). Za raspravljanje pred trgovačkim sudom važila su pravila opšteg parničnog postupka, ali ipak ima nekih zametaka specijalizovanih procesnih pravila.
Jedno od specifičnih dokaznih sredstava koja su važila samo za lica koja se bave izvesnim trgovačkim zanimanjima bili su raboši. Način na koji su uređena pravila o rabošu svedočanstvo je o stanju trgovine u Srbiji toga doba. Broj usluga, a time i broj zanatlijskih zanimanja je bio mali, prilagođen više seoskom nego urbanom načinu života, skromne potrebe koje su se registrovale na rabošu očigledno su odnosile pretežan deo sredstava jedne porodice.
Specijalizovanim postupkom može se smatrati i skup normi kojima se uređuje poseban skraćeni postupak za polaganje računa, koji se vodio onda kada lice koje je dužno da položi račun odbije to da učini, ili kada lice neće da primi račun (§351.)
Isti smisao posebnog postupka prilagođenog trgovačkim sporovima imaju i procesne odredbe o mandatnom postupku (izdavanje naloga) radi plaćanja novčanog duga na osnovu menice ili kakve druge isprave.
U Zakoniku Petra I (čiji je prvi deo nastao 1789, a drugi deo 1803. godine) ustanovljeni su prvi principi modernih sudskih postupaka u Crnoj Gori. Međutim, Zakon o ustrojstvu sudova donesen je tek 1902. godine. Prvostepeni sudovi su bili tzv. kapetanski sudovi. U drugom stepenu odlučivali sud oblasni sudovi, a vrhovna sudska instanca bio je Veliki sud, koji se sastojao od predsednika i šest sudija i bio podeljen na građansko i krivično odeljenje. Specijalizovanih trgovačkih sudova nije bilo.

3.3. PRAVOSUĐE U JUGOSLOVENSKOJ DRŽAVI
Posle Prvog svetskog rata i po ujedinjenju južnoslovenskih država, delom nastalih i raspadom Austro-ugarske, 1918. godine dolazi do brze izgradnje, modernizacije i harmonizacije pravosuđa, po ugledu na vodeće evropske države toga doba. Spojilo se nekoliko pravnih sistema: srbijanski, koji je bio pod značajnom dominacijom francuskog uzora, kad je reč o organizaciji sudova, otomanski, koji je do okončanja rata važio na nekim delovima jugoslovenske teritorije, austrijski i mađarski, koji su važili na zapadnim delovima tadašnje Jugoslavije. Austrijski model je prevagnuo u kompoziciji celokupnog pravnog poretka (naročito u oblasti građanskih sudskih postupaka) i sudska organizacija je bitno preinačena i osavremenjena. Ipak nasleđa različitih pravnih civilizacija neprestano su opterećivala organizaciju sudova, ne samo opštih, nego i trgovačkih. Upravo zbog takvog nasleđa koje se odupiralo novim zakonima, neke odredbe zakona o uređenju sudova načinile su danas teško razumljive kompromise, a neke nikad nisu bile do kraja primenjene. Zakonom o uređenju redovnih sudova iz 1929. godine (paragraf 27.) predviđena su samo dva trgovačka suda prvog stepena, sa sedištima u Beogradu i Zagrebu. Područje tih sudova obuhvatalo je samo teritoriju ova dva grada, a na ostalom delu državne teritorije, u trgovačkim stvarima postupali su okružni sudovi, kao redovni sudovi opšte nadležnosti. Njihova nadležnost je bila standardna nadležnost trgovačkih sudova u Centralnoj Evropi: oni su rešavali trgovačke sporove između trgovačkih društva i/ili fizičkih lica koja su imala svojstvo trgovca, uključujući tu i pomorske sporove (ali nisu imali nadležnost da odlučuju u tzv. rudničkim sporovima), sprovodili stečajne postupke i postupke prinudnog poravnanja, vodili registre trgovačkih društava i trgovaca i sprovodili izvršne postupke radi prinudnog izvršenja presuda trgovačkih sudova.
Što se tiče pravila procedure, trgovački sudovi su odlučivali po pravilima opšteg parničnog postupka koja su važila za sudove opšte nadležnosti, ali su primenjivali specijalna pravila mandatnog postupka u meničnim i čekovnim sporovima (paragrafi 641-648 Zakona o građanskom sudskom postupku).
Posle Drugog svetskog rata uveden je i konstituisan komunistički pravni poredak. Jedan od tada dominantnih pogleda na procesno pravo bilo je učenje o javnopravnoj prirodi svih sudskih postupaka i shvatanje da zaštita individualnih subjektivnih prava, a naročito onih koja proizilaze iz trgovine, treba da se sprovodi kroz snažnu državnu kontrolu. Trgovinsko pravo je izgubilo raniji smisao, jer je došlo do nacionalizacije trgovačkih društava, kao i nepokretnosti, naročito građevinskog zemljišta. Umesto ranijih trgovačkih društava formirana su tzv. socijalistička preduzeća, po ugledu na sovjetski model. Trgovački život u uobičajenom smislu reči je zamro. U tom vremenu ranog komunizma, za kasnije ustrojstvo privrednih sudova posebno značajnu ulogu je imala Glavna državna arbitraža, jedan administrativni organ koji je propisivao trgovačke običaje (uzanse) u jednom specifičnom komunističkom okruženju. Glavna državna arbitraža je početkom pedesetih godina preobražena u Vrhovni privredni sud koji je imao nadležnost na čitavoj teritoriji tadašnje Jugoslavije i odlučivao o žalbama i vanrednim pravnim lekovima protiv nižestepenih odluka privrednih sudova. Posle 1948. godine i političkog rascepa između tadašnjih jugoslovenskih i sovjetskih vlasti, a naročito posle značajnijeg priliva kredita iz Zapadne Evrope i SAD, počeli su značajniji vidovi trgovine između domaćih preduzeća, kao i između domaćih i inostranih privrednih subjekata. Diskontinuitet koji je nastao posle Drugog svetskog rata, okončan je donošenjem Zakona o parničnom postupku 1955. godine i donošenjem Zakona o sudovima 1954. godine, kojima su ponovno, ovog puta na teritoriji čitava tadašnje Jugoslavije, osnovani trgovački sudovi, pod nazivom "privredni" sudovi. Pored toga, osnovana je i Spoljnotrgovinska arbitraža za rešavanje trgovinskih sporova sa elementom inostranosti. Zakon o parničnom postupku je predvideo posebna pravila procedure za postupak pred privrednim sudovima. Unutrašnja organizacija privrednih sudova se u periodu od 1955. godine do raspada Jugoslavije 1991. godine, povremeno menjala. Naročito po donošenju Ustava bivše SFRJ 1974. godine nastupile su bitne promene, uključujući tu i razlike između tadašnjih republika, jer je zakonodavna nadležnost za uređenje sudova prešla sa federacije na republike članice. Povremene promene ideologije, unutrašnje političke tenzije i slično, postavljale su ponekad zahteve za ukidanje trgovačkih sudova, ali su oni uspeli da prežive u svim republikama nekadašnje Jugoslavije.
Danas trgovinski (privredni) sudovi postoje u obe države članice državne zajednice Srbija i Crna Gora, na osnovu Zakona o uređenju sudova Republike Srbije, i Zakona o sudovima Republike Crne Gore.

4. RELEVANTNI STATISTIČKI POKAZATELJI I PRIKAZ RADA SUDOVA
4.1. SUDOVI OPŠTE NADLEŽNOSTI
4.1.1. Opšti statistički podaci i evidencija
A) Predmeti iz oblasti građanskog prava - priliv
U toku 2002. godine, u opštinskim sudovima na području Republike Srbije primljeno je u rad ukupno 417.870 novih predmeta iz građanske materije, od čega 209.042 parničnih i 208.828 vanparničnih predmeta.
U toku 2002. godine, u okružnim sudovima na području Republike Srbije primljeno je u rad 58.627 predmeta iz građanske materije.
Sa predmetima prenetim iz prethodnog perioda, sudovi su u toku 2002. godine imali u radu ukupno 697.038 predmeta iz građanske materije (što je za 42.690 predmeta više nego 2001. godine). Od ukupnog broja, rešeno je 484.507 predmeta (što je za 43.289 predmeta više nego 2001. godine).
U odnosu na ukupan broj ožalbenih prvostepenih odluka, potvrđeno je oko 60%, ukinuto oko 35% i preinačeno oko 5% odluka iz građanske materije.

B) Kretanje predmeta iz oblasti građanskog prava
Sudovi su odlučivali u velikom broju predmeta u sporovima iz oblasti građanskog prava. U parničnom i vanparničnom postupku primljeno je 417.870 prvostepenih i 58.627 drugostepenih predmeta svih vrsta. Ostavinskih i ostalih vanparničnih predmeta primljeno je 208.828, a prvostepenih parničnih 209.042 predmeta. Sa nerešenim predmetima iz prethodne godine sudovi su imali u radu ukupno 697.038 parničnih i vanparničnih predmeta. To je za 42.690 predmeta više nego prethodne godine. U toku godine rešeno je 484.503 predmeta, a ostalo nerešenih 212.535 predmeta. U odnosu na prethodnu godinu više je rešeno 43.289 predmeta. Od nerešenih parničnih i vanparničnih predmeta najveći broj (169.604) čine predmeti u prvostepenom parničnom postupku.
U pogledu strukture predmeta iz oblasti građanskog prava to su kod predmeta iz prvostepene nadležnosti okružnog suda najčešće sporovi radi zaštite autorskog i patentnog prava, zaštite prava iz industrijske svojine i sporovi i za objavljivanje ispravki informacija. U grupi ovih predmeta su i predmeti za priznanje stranih sudskih odluka.
U parničnim predmetima koje su u prvom stepenu sudili opštinski sudovi zastupljene su sve vrste sporova. Po strukturi dominirali su kao najbrojniji sporovi o imovinsko-pravnim zahtevima, a među njima sporovi iz obligaciono-pravnih odnosa, potom iz stvarno-pravnih odnosa (sticanje i zaštita prava svojine), kao i iz nasledno-pravnih odnosa. Sporovi iz bračnih i porodičnih odnosa su po obimu predmeta na nivou ranijih godina.
Broj radnih sporova povećan je u 2002. godini kod većeg broja sudova, a kod nekih i do 200% (Kragujevac) u odnosu na prethodni period u kome je takođe bilo veoma izraženo povećanje broja primljenih predmeta radnih sporova kod određenog broja sudova. Povećanje broja radnih sporova je nesumnjivo posledica vezana za svojinsku transformaciju društvenih preduzeća.
U strukturi radnih sporova, najbrojniji su predmeti o prestanku radnog odnosa otkazom rada i o prestanku potrebe za radom zaposlenih usled tehnološko-organizacionih promena poslodavca, kao i predmeti o novčanim potraživanjima uz dodatne zahteve za uplatu doprinosa zdravstvenog i penzijskog osiguranja i za upis radnog staža u radnu knjižicu.
U vanparničnoj oblasti, struktura predmeta je uglavnom ujednačena. Najveći broj predmeta odnosi se na postupak uređenja imovinskih odnosa (raspravljanje zaostavštine, određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost, deoba imovine, uređenje međa) ali i druge složene stvari koje spadaju u vanparničnu sferu sudskog rada (sastavljanje, potvrđenje i čuvanje isprava, sudski depozit i slično).
Kao što se iz prikazane strukture predmeta vidi u građanskoj oblasti sudskog rada sudovi su bili opterećeni raznovrsnim i složenim sporovima, a brojna sporna pravna pitanja u praksi sudova trebalo je raspraviti bez dovoljnog uporišta u propisima ili njihovim širokim tumačenjem.
U 2002. godini kod svih opštinskih sudova primljeno je 351.436 predmeta za izvršenje pravnosnažnih sudskih odluka u građanskim stvarima, što je za 44.709 predmeta više nego prethodne godine. Sa nerešenim predmetima iz ranijih godina bilo je u radu 516.219 ovih predmeta. Od toga je rešeno 352.394 predmeta za 43.078 predmeta više nego prethodne godine. Ostalo je nerešeno 164.525 predmeta (za 619 predmeta manje nego prethodne godine).
Što se tiče strukture izvršnih predmeta kod izvesnog broja sudova u odnosu na predmete klasičnog izvršenja preovlađuju predmeti koji se odnose na izvršenje na osnovu verodostojne isprave iniciranih od strane komunalnih preduzeća radi naplate komunalnih usluga i oni kod pojedinih sudova (naročito u većim gradskim centrima) čine oko 90% ukupnog godišnjeg priliva novih predmeta.
Na dužinu trajanja izvršnog postupka kako ističu sudovi, znatnog uticaja ima veoma teška ukupna ekonomska situacija kako fizičkih tako i pravnih lica, posebno privrednih subjekata.
Kod brojnije grupe izvršnih predmeta (izvršenje na osnovu verodostojne isprave) postupak je najčešće neefikasan, zbog problema oko popisa, procene i zaplene pokretnih stvari dužnika, a usled ekonomsko-socijalnih razloga najčešće i bez efekta zbog nemogućnosti prodaje zaplenjenih stvari.

V) Sudovi i sudije
Na osnovu Pregleda rada Vrhovnog suda Srbije s`osvrtom na rad područnih sudova opšte nadležnosti za 2002. godinu i podataka dobijenih od Ministarstva pravde RS, utvrdili smo sledeće:
U toku 2002.godine u sudovima opšte nadležnosti, radilo je ukupno 2.274 sudija (od 2.419 sudijskih mesta predviđenih sistematizacijom) i to:
- u opštinskim sudovima 1.608 sudija (sistematizovano 1.696 mesta),
- u okružnim sudovima 383 sudija (sistematizovano 409 mesta),
- u Vrhovnom sudu Srbije 59 sudija (sistematizovano 77 mesta),
- u trgovinskim sudovima 199 sudija (sistematizovano 208 mesta) i
- u Višem trgovinskom sudu 25 sudija (sistematizovano 29 mesta),
što znači da je bilo nepopunjeno ukupno 145 sudijskih mesta.
U toku 2002. godine u radu sudova opšte nadležnosti učestvovalo je blizu 7.000 sudija – porotnika.
U toku iste godine kod opštinskih sudova primljeno je u rad ukupno 987.843 novih predmeta iz svih materija (što je za 17.544 predmeta više nego 2001. godine), kod okružnih sudova 87.512 novih predmeta (što je za 11.773 predmeta više nego 2001. godine) i kod Vrhovnog suda Srbije 20.068 novih predmeta (što je za 1.431 predmet više nego u toku 2001. godine).
Imajući u vidu broj angažovanih sudija, proizilazi da je jedan sudija opštinskog suda u toku 2002. godine bio prosečno opterećen sa 614 novih predmeta, jedan sudija okružnog suda sa 228 novih predmeta, a jedan sudija Vrhovnog suda Srbije sa 340 novih predmeta, iz svih materija.

4.1.2. Prikaz rada sudova u 2002. godini
Izveštajnu 2002. godinu obeležilo je stupanje na snagu seta novih pravosudnih zakona, donetih krajem 2001. godine, kao i, posle svega nekoliko meseci primene, usvajanje njihovih izmena i dopuna koje su u odnosu na prvobitna zakonska rešenja ocenjene kao retrogradne za započetu reformu pravosuđa.
Navedenim izmenama, kako po njihovoj sadržini tako i po načinu donošenja, umanjen je dostignuti stepen nezavisnosti i samostalnosti sudstva koji je bio obezbeđen propisanim postupkom izbora i razrešenja sudija kroz rad dva ustanovljena tela – Visokog saveta pravosuđa i Velikog personalnog veća. Istovremeno je, između ostalog, predsednicima sudova uskraćeno pravo da obavljaju sudijsku dužnost za vreme trajanja mandata.
Tako je u trenutku kada kada se očekivalo da će sudstvo imati punu podršku za neophodne reforme, ono bilo prinuđeno da pred Ustavnim sudom Srbije pokreće postupak za ocenu ustavnosti pojedinih odredaba usvojenih izmena ovih zakona.
Mada je Ustavni sud Srbije doneo privremenu meru o obustavi primene osporenih odredaba do konačne odluke, štetne posledice njihovog donošenja nisu otklonjene do kraja godine. Rad Velikog personalnog veća je potpuno blokiran, a neobavljanje sudijske dužnosti od strane predsednika sudova u trajanju od dva meseca odrazile su se negativno na ažurnost sudova. (U vreme sačinjavanja ovog izveštaja okončan je pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti tako što je Ustavni sud utvrdio da osporene odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, kojima se umanjuje dostignuti nivo nezavisnosti i samostalnosti sudova i sudija uspostavljen Zakonom o sudijama, nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije).
Pomeranje roka za početak primene odredaba Zakona o uređenju sudova koje se odnose na organizaciju i novu nadležnost sudova (sa 1. 10. 2002. godine na 1. 03. 2003. godine), takođe se negativno odrazilo na ukupne rezultate rada sudova jer iz tog razloga veliki broj sudijskih mesta u sudovima nije bio popunjen tokom cele godine.
Materijalni položaj sudova, koji je u izvesnoj meri poboljšan, i dalje nije u skladu sa njihovom ustavnom i zakonskom pozicijom. Ukazuje se na loše smeštajne uslove, nedovoljnu tehničku opremljenost, nerešavanje stambenih pitanja, kao i na odsustvo nužnih mera bezbednosti. Posebno se od strane izvesnog broja sudova ukazuje da su sredstva za redovno funkcionisanje sudova (za posebne namene i materijalne troškove), bila nedovoljna i neredovno doznačavana.
Povećanjem plata nosiocima pravosudnih funkcija u znatnoj meri je poboljšan njihov materijalni položaj, što je od strane sudova pozitivno ocenjeno. Istovremeno se u svim izveštajima naglašava potreba za poboljšanje materijalnog položaja ostalih zaposlenih čije su plate, kako se navodi, nedopustivo niske u odnosu na obim, odgovornost i težinu posla koji obavljaju kao i doprinos koji daju u postizanju ukupnih rezultata rada sudova. Posebno se ukazuje na veoma niske plate sudijskih pomoćnika koji faktički obavljaju deo sudijskih poslova i predstavljaju kadrovsku osnovu za izbor nosilaca pravosudnih funkcija.
Iz dostavljenih izveštaja okružnih sudova proizilazi opšta ocena da na sudove nije vršen pritisak u smislu direktnog uticanja na odlučivanje. Međutim, mora se reći da su u pojedinim slučajevima iz sudske nadležnosti za koje je postojalo interesovanje šire javnosti, sudovi trpeli svojevrstan pritisak jednog dela sredstava informisanja koja su često na neprofesionalan način informisala javnost i prejudicirala sudske odluke u tim predmetima, podstaknuta i neodmerenim izjavama i paušalnim kritikama rada sudova od strane nekih predstavnika izvršne vlasti. To je u znatnoj meri otežavalo rad sudova, a u suprotnosti je sa ustavnim položajem sudstva i međunarodnim standardima, kao i ustavnim i zakonskim garancijama njegove nezavisnosti.

4.1.3. Osnovne karakteristike stanja i problemi rada sudova opšte nadležnosti
U 2002. godini kod svih sudova opšte nadležnosti na teritoriji Republike Srbije bilo je u radu 1.551.789 predmeta od kojih je 1.096.323 novoprimljenih a 455.466 predmeta je preneto kao nerešeno iz ranijih godina.
Novoprimljeni predmeti raspoređeni su prema stvarnoj nadležnosti sudova na sledeći način: kod opštinskih sudova 987.843, kod okružnih sudova 87.512 i kod Vrhovnog suda Srbije 20.068 predmeta.
Podaci pokazuju da je ukupan broj primljenih predmeta u 2002. godini, u odnosu na prethodnu godinu veći za 30.748 predmeta (oko 3%). Do povećanja priliva došlo je kod svih sudova i to kod opštinskih za 17.544 predmeta, kod okružnih za 11.773 i kod Vrhovnog suda za 1.431 predmet.
U opštinskim sudovima povećanje priliva odrazilo se kod svih vrsta predmeta osim u krivičnom postupku prema maloletnicima i kod ostalih vanparničnih predmeta. Povećanje je u najvećoj meri izraženo kod predmeta u izvršnom postupku – za 44.709 predmeta a zatim kod parničnih predmeta – za 5.643 predmeta.
U okružnim sudovima priliv je povećan kod krivičnih predmeta i u prvostepenom i drugostepenom postupku, zatim kod predmeta u drugostepenom parničnom postupku kao i kod predmeta upravnog spora. Povećanje je najveće kod drugostepenih parničnih predmeta i iznosi 8.849 predmeta. Kod drugostepenih krivičnih predmeta priliv je povećan za 3.474 i kod upravnih za 323 predmeta. Priliv jer smanjen kod predmeta istrage, u krivičnom postupku protiv maloletnika kao i u prvostepenom parničnom postupku.
U Vrhovnom sudu Srbije priliv je povećan kod krivičnih predmeta za 723 predmeta i upravnom sporu za 843 predmeta.
Od ukupnog broja predmeta u radu rešeno je 1.099.972 ili oko 71%. To je za 60.076 predmeta više rešeno nego u prethodnoj godini. Kod Opštinskih sudova više je rešeno 47.565 predmeta, kod okružnih 11.480 i kod Vrhovnog suda 1.031 predmet.
Ostalo je nerešeno 451.817 predmeta što je za 3.649 manje nerešenih predmeta nego na kraju prethodnog izveštajnog perioda.
Broj nerešenih predmeta je nešto ispod petomesečnog priliva novih predmeta (4,94) i predstavlja poboljšanje ukupne ažurnosti u odnosu na prethodnu godinu (kada je koeficijent ažurnosti bio 5,13 mesečnog priliva).
Prema ustaljenim kriterijumima za ocenu ažurnosti sudova, s obzirom na procesne odredbe, smatra se normalnim da se broj nerešenih predmeta kreće oko tromesečnog priliva određene vrste predmeta u prvostepenom odnosno dvomesečnog priliva u drugostepenom postupku.
U skladu sa ovim kriterijumima na području Vrhovnog suda Srbije broj nerešenih građanskih predmeta prema mesečnom prilivu kretao se i to:
- prvostepeni građanski predmeti za oko 9,7 (u 2001. godini oko 10,2);
- ostavinski predmeti za oko 2,8 meseca (u 2001. godini oko 3,2);
- drugostepeni građanski za oko 1,6 (u 2001. godini 1,1);
- predmeti izvršenja (građanski) za oko 5,6 (u 2001. godini 6,4).
Podaci pokazuju da je ažurnost, u odnosu na prethodnu godinu, poboljšana kod svih predmeta osim kod predmeta u drugostepenom građanskom postupku gde je održana na približno istom nivou što znači da je i dalje veoma visoka.
Više okružnih sudova završilo je godinu bez nerešenih predmeta u drugostepenom postupku i u građanskoj i krivičnoj materiji ili samo u jednoj od njih. Bez nerešenih predmeta u obe materije godinu su završili Okružni sud u Valjevu i Okružni sud u Smederevu. U drugostepenom krivičnom postuku nemaju nerešenih predmeta okružni sudovi u Vranju, Leskovcu i Jagodini, a u drugostepenom građanskom postupku okružni sudovi u Zaječaru, Prokuplju, Požarevcu i Čačku.
Ažurnost nešto iznad tromesečnog priliva imaju okružni sudovi u Prokuplju (3,3), Užicu (3,3) i Negotinu (3,7) a iznad četvoromesečnog priliva okružni sudovi u Somboru (4,48) i Kragujevcu (4,5). Kod svih ostalih okružnih sudova, ažurnost se kreće od petomesečnog do desetomesečnog priliva novih predmeta a Okružni sud u Sremskoj Mitrovici ima nerešenih predmeta u broju većem od petnaestomesečnog priliva (15,89).
U građanskoj materiji 55 opštinskih sudova ima zaostatke od petomesečnog do desetomesečnog priliva, a kod 30 sudova zaostaci su preko desetomesečnog do devetnaestomesečnog priliva novih predmeta. Najveće zaostatke ima Opštinski sud u Raški (22,77), Opštinski sud u Ivanjici (20,9).
Opšti prosek ažurnosti opštinskih sudova u izvršnom postupku kad su u pitanju odluke iz građanske materije, iznosi 5,6 mesečnog priliva, što je poboljšanje ažurnosti u odnosu na prethodni period kada je iznosio 6,4 prosečnog mesečnog priliva. Broj nerešenih predmeta je kod većine opštinskih sudova iznad tromesečnog priliva, a određen broj sudova ima nerešenih izvršnih predmeta na nivou godišnjeg i dvogodišnjeg priliva (Aranđelovac, 26,7; Velika Plana 26,5; Topola 24,9; Kruševac 23,2; Bor 19,7). Nasuprot tome, treba istaći da je Četvrti opštinski sud u Beogradu koji prima više od polovine ukupnog broja svih izvršnih predmeta ostvario veoma dobru ažurnost sa koeficijentom 1,2.
Za neažurnost sudova ima više razloga objektivne i subjektivne prirode koji se navode u izveštajima okružnih sudova.
Prema iznetim ocenama, nerešena kadrovska pitanja u najvećoj meri utiču na dužinu trajanja sudskog postupka, a u protekloj godini nepopunjenost sudijskih mesta bila je izražena kod velikog broja sudova. Uz ovo se navode i duža odsustvovanja zbog bolesti ili porodiljskog odsustva i angažovanje sudija u raznim komisijama. Osim toga, naročito se ističe problem veštačenja, dostave sudskih pismena, zloupotreba prava od strane samih stranaka u postupku i njihova procesna nedisciplina. Navodi se i neredovno i nedovoljno finansiranje osnovne delatnosti kao i praksa javnih tužilaštava da najveći broj predmeta dostavlja sudovima krajem godine (u decembru) tako da ne postoji mogućnost da ti predmeti budu rešeni do isteka kalendarske godine. Kao jedan od razloga koji je imao uticaja na ažurnost u protekloj godini navodi se činjenica da predsednici sudova nisu mogli da obavljaju sudijsku dužnost oko dva meseca posle donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama.
Na nepovoljno stanje ažurnosti, prema ocenama sudova utiču i brojni subjektivni faktori kao što je činjenica da jedan broj sudija ne ispunjava orijentacionu normu, da se nedovoljno angažuje u pripremi suđenja u smislu prethodnog proučavanja predmeta, zbog čega dolazi do izvođenja nepotrebnih dokaza i neopravdanog odlaganja pretresa i rasprava. U mnogim slučajevima se ne vodi računa o koncentraciji dokaza, o izdavanju jasnih naredbi za veštačenje, niti se odluke izrađuju u zakonskim rokovima, a loš kvalitet rada utiče da se veliki broj predmeta vraća na ponovni postupak.
Kada je reč o ažurnosti sudova nezaobilazno je pitanje nerešenih predmeta iz ranijih godina koji se prema Sudskom poslovniku smatraju starim predmetima (a to su za ovaj izvetšajni period predmeti primljeni do 31. decembra 2000. godine). Poznato je da najneažurniji sudovi imaju i najviše starih predmeta, a stari predmeti su najčešći razlog zbog koga stranke podnose brojne pritužbe žaleći se na rad sudova.
Na osnovu izveštaja okružnih sudova, proizilazi da su svi sudovi postupili po nalogu Vrhovnog suda u vezi sa rešavanjem starih predmeta tako da su ovi predmeti imali prioritet u radu.
U nastojanju da se reši što veći broj starih predmeta, tokom godine je prema dogovoru sa sastanka sa predsednicima okružnih sudova učinjen pokušaj u pravcu alternativnog rešavanja sporava putem medijacije koji se, ostvarenim pozitivnim efektima, pokazao kao opravdan. U skladu sa tim dogovorom u drugoj polovini godine sudovi su organizovali dve nedelje poravnanja u okviru kojih je rešeno oko 15% starih predmeta.
Prema ocenama iz izveštaja, ukupan pristup rešavanju starih predmeta u 2002. godini, doprineo je da se njihov broj smanji jer podaci pokazuju da je u velikom broju sudova rešeno u proseku više od 40% starih predmeta. (Npr. samo je pred beogradskim opštinskim sudovima rešeno 32.628 starih predmeta). U nekim sudovima je na starim predmetima rađeno više nego što to pokazuje broj rešenih predmeta, ali su zato stvoreni uslovi za njihovo brzo okončanje u narednom periodu.
Međutim, i pored ostvarenih dobrih razultata u rešavanju starih predmeta, mora se konstatovati da je njihov broj i dalje značajan jer čini oko 20% od ukupnog broja predmeta koji su ostali nerešeni na kraju godine. Velikim zaostacima najviše su opterećeni veći opštinski sudovi, naročito oni koji se nalaze u sedištima okružnih sudova.
Najveći broj starih predmeta je iz oblasti građanskog prava, a među njima preovlađujući su predmeti u prvostepenom parničnom i izvršnom postupku. Prema podacima iz izveštaja najveći broj starih predmeta potiče iz 1998., 1999. i 2000. godine, a ima i onih koji potiču iz ranijeg perioda odnosno u kojima postupak traje preko 10 godina. U grupi tih predmeta kod nekih sudova pojavljuju se i predmeti u kojima je postupak pokrenut još sedamdesetih godina.
Za ocenu ukupnih godišnjih rezultata rada sudova opšte nadležnosti od bitnog značaja je kvalitet rada prvostepenih sudova.
U parničnom postupku žalbom se pobija svaka treća ili četvrta odluka opštinskih i skoro svaka odluka okružnih sudova. U 2002. godini protiv prvostepenih odluka izjavljeno je 79.652 žalbi višim sudovima.
Prema podacima iz izveštaja može se oceniti da je, gledajući u celini, kvalitet rada sudova opšte nadležnosti u odnosu na prošlu godinu poboljšan.
U građanskoj materiji broj potvrđenih odluka je povećan na 55% (u 2001. godini 53%), a smanjen je i broj ukinutih odluka sa 15% u 2001. na 13% u 2002. godini. Broj preinačenih odluka je na istom nivou kao i prethodne godine - 5%.
Na osnovu ovih podataka proizilazi zaključak da je rad okružnih sudova u građanskoj materiji poboljšan u odnosu na prethodnu godinu.
Posmatrano pojedinačno, kvalitet rada sudija se kreće od (u retkim slučajevima manje potvrđenih i više ukinutih i preinačenih odluka, preko približno istog odnosa potvrđenih i ukinutih odluka, do, što je najčešći slučaj mnogo većeg broja potvrđenih u odnosu na broj ukinutih odluka, do čak 100% potvrđenih (Subotica).
U odnosu na prethodni period kvalitet rada opštinskih sudova u građanskoj materiji je neznatno poboljšan. U odnosu na ukupan broj ožalbenih odluka, potvrđenih je oko 60%, u 2001. oko 50%, ukinutih oko 35% i preinačenih oko 5%. Posmatrano pojedinačno, kvalitet rada kako opštinskih sudova, tako i sudija, veoma je različit budući da je u manjem broju slučajeva znatno ispod, a u drugim slučajevima daleko iznad proseka. U pretežnom delu, kvalitet rada kako opštinskih sudova, tako i sudija pojedinačno kreće se na nivou od oko 60 do 65% potvrđenih i 25% do 35% ukinutih odluka.
Sa stanovišta zakonskih razloga ukidanja odluka opšta je ocena da su uzroci tome najčešće propusti u primeni procesnog i materijalnog prava. Naročito se veliki broj odluka ukida zbog bitne povrede odredaba krivičnog ili parničnog postupka. Osim toga, i dalje se veliki broj predmeta u žalbenom postupku vraća opštinskim sudovima nerazmotren radi otklanjanja procesnih nedostataka. Okružni sud u Beogradu navodi da je broj vraćenih predmeta povećan u 2002. godini na 2057 predmeta (16,30% u odnosu na 2001. godinu kada je iznosio 1307 odnosno 12,23%).
Na osnovu iskazanih podataka može se zaključiti da kvalitet rada velikog broja opštinskih sudova ne zadovoljava posebno u građanskoj materiji i pored izvesnog poboljšanja.
Vrhovni sud Srbije, u ostvarivanju svojih funkcija, preduzeo je više konkretnih mera na stručnom osposobljavanju sudijskih kadrova, a to mu je prioritetno opredeljenje i u narednom periodu.
U pogledu ostvarenog kvantiteta rada pojedinačno po sudiji, podaci pokazuju da su, generalno posmatrano, sudije okružnih sudova u toku 2002. godine ostvarile orijentacionu normu u proseku od oko 121%, s tim što se posmatrano na nivoima proseka okružnih sudova ova norma kreće između 90% do iznad 160% u nekim sudovima (Pančevo, Kruševac, Vranje). Velika razlika postoji i u (ne) ispunjavanju norme od strane sudija, tako što manji broj sudija u toku 2002. godine nije ispunio orijentacionu normu, dok su pojedine sudije ostvarile više od dvostruke norme (Pančevo). Većina predsednika sudova ostvarila je orijentacionu normu preko 130%.
Sudije opštinskih sudova u proseku su ostvarile normu od oko 114%. Međutim, prosek (ne) ispunjenja norme sudija opštinskih sudova sa područja pojedinih okružnih sudova je različit i kreće se između 90% i oko 130% (Sremska Mitrovica, Sombor, Negotin). Procenat ispunjenja norme veoma se razlikuje i između pojedinih opštinskih sudova sa područja istog okružnog suda. Ova razlika je još izraženija posmatrano sa aspekta (ne) ispunjenja norme svakog pojedinog sudije. U pretežnom delu, sudije opštinskih sudova su ispunile orijentacionu normu, s tim što je u nekim (ređim) slučajevima ona daleko ispod proseka, dok su pojedine sudije ostvarile dvostruko, pa čak i trostruko veću normu (Bor, Leskovac, Kladovo, Alibunar, Pirot, Arilje).
Podaci, dakle pokazuju da i dalje postoje velike razlike između sudija kako u pogledu kvantiteta tako i u pogledu kvaliteta rada - od onih koji ostvaruju izuzetno dobre rezultate do onih čiji rezultati nisu zadovoljavajući. Isto tako, jedan deo sudijskog kadra ispunjava orijentacionu normu ili znatno više od toga pri čemu ima i dobar kvalitet rada, dok jedan deo sudija samo delimično ispunjava orijentacionu normu, uz slabiji kvalitet.

4.2. STATISTIČKI PODACI ZA TRGOVINSKE SUDOVE
4.2.1. Opšti podaci
Po Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava u Srbiji ima 18 prvostepenih trgovačkih sudova. U taj broj je uračunat i Trgovinski sud u Prištini, koji se nalazi na teritoriji Kosova, pod administracijom Civilne uprave Ujedinjenih nacija, iz čega proističe da u Srbiji efektivno radi 17 prvostepenih trgovinskih sudova.
Svi daljenavedeni statistički podaci daju se prema stanju zaključenom 31. 12. 2002. godine, na osnovu izveštaja koji je obradio Viši trgovinski sud.
(1) U 17 prvostepenih trgovinskih sudova rade ukupno 223 sudije. Budući da u trgovinskim sudovima, po Zakonu o parničnom postupku, sudeluju i sudije porotnici, u svim prvostepenim trgovinskim sudovima, bilo je angažovano 875 sudija porotnika.
(2) U toku 2002. godine, prvostepeni trgovinski sudovi su primili 222.218 novih predmeta iz njihove nadležnosti. U odnosu na 2001. godinu, kada je bilo primljeno 190.746 predmeta, to predstavlja povećanje od 31.000 predmeta.
(3) Prosečno godišnje opterećenje sudije u prvostepenim trgovinskim sudovima u 2002. godini iznosilo je 996 predmeta, što je povećanje za 177 predmeta po sudiji prosečno, u odnosu na 2001. godinu.
(4) U 2002. godini prvostepeni trgovinski sudovi su okončali postupke u ukupno 214.751 predmetu, tj. prosečno po jednom sudiji u 963 predmeta godišnje.
(5) Najveće prosečno godišnje opterećenje sudije nabeleženo je u Trgovinskom sudu u Nišu i iznosi u 2002. godini 1.635 predmeta.
(6) U Višem trgovinskom sudu, kao apelacionom, ima 27 sudija, a u odlučivanju je učestvovalo i 43 sudije porotnika.
(7) U 2002. godini u Viši privredni sud je primljeno 9.447 predmeta (žalbi), iz 2001. godine, ostalo je nezavršeno 1.689 predmeta (ukupno je bilo u radu 11.316), a u toku 2002. godine okončan je postupak u 8.879 predmeta.
(8) Posečno opterećenje sudije Višeg privrednog suda je u 2002. godini bilo 418 predmeta po sudiji, a postupak je okončan u 328 predmeta po sudiji prosečno u ovoj godini.

4.2.2. Specifični podaci
Da bi se stekla što približnija slika o stvarnom delovanju trgovinskih sudova, valja ukazati na neke statističke podatke vezane za Trgovinski sud u Beogradu. Naime, to je jedan od najvećih trgovinskih sudova u Srbiji, koji rešava oko jedne trećine svih predmeta iz nadležnosti trgovinskih sudova i u kojima radi oko jedna trećina svih sudija prvostepenih trgovinskih sudova u Srbiji. U toku 2002. godine, u tom sudu podio se postupak u oko 75. 000 predmeta.Struktura predmeta je sledeća:
(1) Sporovi: 15.710
(2) Zahtevi za upis u registar: 19.946
(3) Stečajni postupci: 12.243, dok je u 2001. godini bilo 11.104 postupka;
(4) Likvidacije: 780, dok je u 2001. godini, bilo 1.160;
(5) Prinudna izvršenja: 3.024
(6) Vanparnični postupci: 2.405
(7) Privredni prestupi: 2.638
Rezultati žalbenog postupka u 2002. godini: po žalbi je, u odnosu na ukupan broj prvostepenih odluka donesenih u rešavanju trgovinskih sporova, od strane Višeg privrednog suda:
(1) potvrđeno: 68,48% odluka;
(2) ukinuto: 28,44% odluka;
(3) preinačeno: 3,8% odluka.
Tendencije:
1. povećan je broj složenih i atipičnih sporova vezanih za tranzicijske pravne propise: privatizaciju, ulaganja.
2. u strukturi predmeta koji se tiču trgovinskih sporova povećan je broj starih, nerešenih postupaka iz ranijih godina;
3. u okviru zateva za registraciju povećan je broj zahteva za upids društava sa ograničenom odgovornošću i artačkih društava u odnosu na ranije godine,
4. radikalno je povećan broj stečaja velikih državnih preduzeća sa izrazito velikim brojem zaposlenih.
5. opao je broj predmeta iz oblasti privrednih prestupa u odnosu na ranije godine.

4.2.3. Pokazatelji iz ranijeg perioda i tendencije
U poslednjih četrdeset pet godina, prosečno opterećenje sudije predmetima iz nadležnosti trgovinskih sudova bilo je nešto niže od 1.000 predmeta godišnje. U vremenu od 1987-1997 godišnji prosek je, međutim, prelazio 1.200 predmeta po sudiji. Uočena je zakionitost da s prosečno godišnje opterećenje naglo povećavalo u periodu velikih ekonomskih i političkih kriza: to se dogodilo prvi put sredinom šezdesetih godina, u vreme tzv. privredne reforme, potom je 1987. godine, posle dolaska Miloševića na vlast, prosečan broj predmeta po sudiji godišnje skočio na 4.800, a u vremenima kad se već naslućivao raspad zemlje, opterećenje je bilo još veće: 1988. godine – 5.790 predmeta po sudiji; 1989. godine: 6.767; 1990: 8.124; 1992: 5.668; 1933: 3.029. Od tada prosečan broj predmeta po sudiji, do dans postepeno opada da bi se vraio na broj od oko 1.000 godišnje. Pored toga, a povećanje broja predmeta u ovom periodu, bitno su uticale promene u zakonodavstvu, a početkom devedesetih godina i pojava odlazaka sudija u druge profesije zbog izuzetno niskih plata.

4.3. PREGLED RADA VRHOVNOG SUDA SRBIJE ZA 2002. GODINU
Vrhovni sud je i tokom cele 2002. godine postupao u uslovima preširoko utvrđene nadležnosti, naročito u upravnoj i krivičnoj materiji, zbog odlaganja roka za prestanak važenja odredaba o organizaciji i nadležnosti ranijeg Zakona o sudovima odnosno početka primene odgovarajućih odredaba novog Zakona o uređenju sudova.
Mada je usled toga bio opterećen velikim brojem predmeta Vrhovni sud je u 2002. godini, pored aktivnosti u funkciji suđenja, obavio i brojne druge poslove koji su mu Ustavom i zakonom stavljeni u nadležnost kao najvišem sudu u Republici. To su, pre svega, obezbeđivanje jedinstvene primene Zakona i ujednačavanje sudske prakse putem zauzimanja pravnih stavova na sednicama sudskih odeljenja, objavljivanje sudske praske, rad na stručnom osposobljavanju sudijskih kadrova kroz sve forme rada, organizovanje i učestvovanje na raznim savetovanjima, seminarima i okruglim stolovima po aktuelnim pravnim pitanjima i drugo.
Vrhovni sud je svoje funkcije u 2002. godini ostvarivao sa znatno smanjenim brojem sudija.
Prema važećoj sistematizaciji koja je utvrđena od strane Narodne Skupštine Republike Srbije u Vrhovnom sudu Srbije sistematizovano je 77 sudijskih mesta sa predsednikom suda. Na početku 2002. godine bilo je na radu 59 sudija. Polovinom godine izvršen je izbor šest sudija, a za troje sudija je Narodna skupština donela odluku o prestanku sudijske dužnosti zbog navršenja radnog veka ili na lični zahtev. Na kraju godine na radu je bilo 62 sudije, što znači da je nepopunjeno 15 sudijskih mesta. Ako se ima u vidu popunjenost u pojedinim mesecima proizilazi da je sud faktički veći deo godine radio sa 60 sudija odnosno sa 17 sudija manje u odnosu na sistematizaciju. Najveći broj sudija nedostajao je Krivičnom odeljenju.
Prosečna opterećenost sudija u odnosu na ukupan broj predmeta u radu iznosila ja 557 predmeta a u odnosu na ukupan broj rešenih 366 predmeta (mesečno 50 odnosno 33 predmeta po sudiji).

4.3.1. Obim poslova, stanje ažurnosti i način rešavanja predmeta
U 2002. godini u Vrhovnom sudu Srbije primljeno je ukupno 20.968 novih predmeta radi odlučivanja o žalbama i vanrednim pravnim lekovima, što je za 1.431 predmet (7,3%) više u odnosu na prethodnu godinu. Povećanje priliva odrazilo se kod krivičnih predmeta i predmeta upravnog spora, dok je kod građanskih predmeta priliv bio neznatno smanjen.
Sa nerešenim predmetima iz prethodne godine sud je imao u radu ukupno 32.898 predmeta (za 429 predmeta više nego u 2001. godini).
Od novoprimljenih predmeta u Vrhovnom sudu Srbije bilo je iz krivično-pravne oblasti 6.120 predmeta, iz građansko-privredne 8.979 i iz oblasti upravnog spora 5.869 predmeta. Prema vrsti pravnih lekova primljeno je 3.845 predmeta po žalbama na odluke okružnih sudova, 10.825 predmeta po vanrednim pravnim lekovima, 4.635 predmeta upravnih sporova u prvostepenom postupku i 1.302 ostalih predmeta.
U toku 2002. godine rešeno je 21.570 predmeta, što znači da je rešeno 1.031 predmet više u odnosu na prethodnu godinu, a 602 predmeta više od godišnjeg priliva novih predmeta. Ostalo je nerešenih 11.328 predmeta (za 602 predmeta manje nego na kraju prethodne godine). Broj nerešenih predmeta je nešto iznad šestomesečnog priliva novih predmeta (6,4) i predstavlja poboljšanje ažurnosti u odnosu na prethodnu godinu kada je bila iznad sedmomesečnog priliva (7,3), a naročito u odnosu na 2000. godinu kada je iznosila 8,57 mesečnog priliva.
Iskazani broj nerešenih predmeta odnosi se na predmete primljene u 2002. godini. U sudu nema nerešenih predmeta iz ranijih godina, a tokom 2002. godine rešeni su i svi predmeti primljeni u 2001. godini osim nekolicine iz objektivnih razloga.

4.3.2. Odlučivanje o građansko-privrednim predmetima
U izveštajnom periodu primljeno je iz ove oblasti 8.979 predmeta. U odnosu na prethodnu godinu priliv je neznatno smanjen - za 135 predmeta. Sa nerešenim predmetima iz prethodne godine sud je imao u radu ukupno 14.455 predmeta iz oblasti građansko-privrednog prava.
Od novoprimljenih predmeta, po pravnim lekovima, bilo je 7.956 predmeta i to: po žalbama 93 predmeta, po reviziji 7.863 predmeta (u građanskim 7.277 predmeta i u privrednim sporovima 586 predmeta) i po zahtevu za zaštitu zakonitosti 227 predmeta (u građanskim 184 predmeta i u privrednim sporovima 43 predmeta).
Osim predmeta po pravnim lekovima primljeno je još 796 predmeta koji se tiču odlučivanja o sukobu stvarne i mesne nadležnosti i o delegaciji sudova.
Do smanjenja priliva novih predmeta došlo je kod revizija u privrednim sporovima za 182 predmeta, kao i kod zahteva za zaštitu zakonitosti – za 535 predmeta, (u građanskim sporovima za 504 i privrednim za 31 predmet).
U toku godine rešeno je 9.849 predmeta ili oko 68% od ukupnog broja predmeta u radu. U odnosu na prethodnu godinu rešeno je više 1.232 predmeta.
Prosečna opterećenost sudija ovog odeljenja u odnosu na broj rešenih predmeta iznosila je 34,4 predmeta mesečno.
Ostalo je nerešeno 4.606 predmeta (780 predmeta manje nego u 2001. godini). Broj nerešenih predmeta je na nivou šestomesečnog priliva (6,1) što znači da je ažurnost poboljšana u odnosu na prethodnu godinu (kada je iznosila 7,1).
U okviru Građanskog odeljenja postoji specijalizovano veće za privredne sporove, koje pored ovih sporova rešava sporove i iz ostalih materija osim radnih sporova.
U izveštajnom periodu specijalizovano veće primilo je iz materije privrednih sporova 629 predmeta. Sa nerešenim predmetima iz prethodne godine imalo je u radu 1.128 predmeta. U toku godine rešeno je 864 predmeta (76,5%), a ostalo je nerešeno na kraju godine 264 predmeta.
U pogledu načina rešavanja po svakom vanrednom pravnom leku stanje je sledeće:
U građanskim sporovima od ukupno rešenih 7.952 predmeta revizija je odbijena u 4.385 predmeta (55%), uvažena ukidanjem u 1.056 predmeta (13%), uvažena preinačenjem u 402 predmeta (5%), odbačena u 1.308 predmeta (17%) i rešeno na drugi način u 783 predmeta (10%).
U privrednim sporovima od ukupno rešenih 811 predmeta revizija je odbijena u 469 predmeta (58%), uvažena ukidanjem u 152 predmeta (19%), uvažena preinačenjem u 36 predmeta (5%) odbačena u 119 predmeta (15%) i rešeno na drugi način 52 predmeta (6%).
Po zahtevu za zaštitu zakonitosti u građanskim sporovima od ukupno rešenih 245 predmeta zahtev je odbijen u 27 predmeta (11%), usvojen u 196 predmeta (80%) i rešeno na drugi način 24 predmeta (104%). U privrednim sporovima od ukupno rešenih 53 predmeta zahtev je odbijen u 11 predmeta (34%) usvojen je u 35 predmeta (66%), a rešeno je na drugi način u jednom predmetu (2%).

4.3.3. Obezbeđivanje jedinstvene primene zakona
Svoju obavezu da obezbeđuje jedinstvenu primenu zakona od strane svih sudova u Republici, Vrhovni sud je izvršavao odlučivanjem o redovnim i vanrednim pravnim lekovima protiv odluka sudova opšte nadležnosti i privrednih sudova, praćenjem i proučavanjem problema sudske prakse koji su od interesa za pravilnu primenu zakona, ispitivanjem zakonitosti konačnih upravnih akata državnih organa u upravnom sporu i korišćenjem drugih ovlašćenja koja su mu data kao najvišem sudu u Republici.
U sudskim odeljenjima posebno su evidentirana pravna shvatanja zauzeta u pojedinim sudskim odlukama koja su od značaja za jedinstvenu primenu zakona.
Polazeći od toga da stabilnost pravnih shvatanja ima veliki značaj za rad sudova, ali i da odstupanja od ranije utvrđenih shvatanja zahtevaju nova zakonska rešenja, na sednicama sudskih odeljenja razmatrana su brojna pravna pitanja od interesa za primenu zakona koja su se u praksi pojavljivala kao sporna i utvrđivana su nova ili preispitivana ranije usvojena pravna shvatanja.
Na sednicama Građanskog odeljenja usvojena su sledeća pravna shvatanja:
- Stvarna nadležnost suda u sporovima za naknadu tzv., "inflatorne štete nastale povodom zahteva za povraćaj neosnovano naplaćenog poreza";
- Sticanje prava svojine vanbračnog supruga na stanu otkupljenom u toku trajanja vanbračne zajednice;
- Otkup vojnih stanova koji predstavljaju imovinu SRJ;
- Odgovornost Republike Srbije za naknadu štete prouzrokovane trećem licu od strane pripadnika policije upotrebom službenog pištolja van rada;
- Odgovornost udruženja osiguravajućih organizacija - garantnog fonda i stečaj organizacije za osiguranje sa kojom je zaključen ugovor o obaveznom osiguranju.
Sudije Građanskog odeljenja učestvovale su u radu Kopaoničke škole prirodnog prava, na okruglim stolovima na temu: "Medijacija u predmetima naknade štete", zatim kao stalni saradnici domaćih i inostranih institucija koje se bave edukacijom u vezi primene Konvencije o ljudskim pravima i sudske prakse iz Strazbura, a jedan sudija je član grupe koju je odabrao Savet Evrope za edukaciju pravosuđa u vezi primene člana 5. i 6. Konvencije o ljudskim pravima.


5. KODIFIKACIJA PARNIČNOG PROCESNOG PRAVA – DA ILI NE?
Transformacijom Savezne Republike Jugoslavije u državnu zajednicu Srbiju i Crnu Goru, posle donošenja Ustavne povelje državne zajednice, države članice stekle su potpuni pravosudski kapacitet, tj. potpunu pravosudnu samostalnost. To praktično znači da, pored ranijeg ovlašćenja da uređuju organizaciju sudova, one imaju i potpunu zakonodavnu nadležnost u oblasti sudskih postupaka.
U nekadašnjoj SFRJ zakonodavnopravna nadležnost između federacije i državačlanica bila je podeljena prema nedovoljno jasnim kriterijumima utvrđenim u čl. 281. Ustava SFRJ iz 1974. godine. Federacija je bila ovlašćena da donosi zakone o suddkim postupcima u onim oblastima u kojima donosi odgovarajuće materijalnopravne zakone. Iz njene nadležnosti da uredi obligaciono pravo i osnove svojinskih odnosa, izvedena je nadležnost Federacije za uređivanje opšteg parničnog postupka i nekih posebnih parničnih postupaka, dok su drugi posebni postupci (npr. bračni i porodični) došli u nadležnost federalnih jedinica. Posle dezintegracije države i po konstituisanju Savezne Republike Jugoslavije i donošenja ustava Federacije i država članica, zakonodavna nadležnost u oblasti građanskog procesnog prava se dodatno iskomplikovala zbog nesaglasnosti Ustava Srbije sa Ustavom SRJ. Naime, po čl. 77. tač. 1 Ustava SRJ, Federcija je bila nadležna za uređenje postupka pred sudovima, dok je, po čl. 72. st.1 tač. 2 i danas važećeg Ustava Srbije, Srbija nadležna za uređivanje postupka zaštite prava. Ova protivrečnost nikad nije bila otklonjena, iako je čl. 115. st. 1 Ustava SRJ sadržavao princip suprematije saveznog Ustava. Potom je nastpio perio razgradnje pravnih institucija u razdoblju autoritarne vlasti, propasti državne ekonomije, sankcija, ratova.
Zakoni doneseni u Srbiji posle (još uvek važećeg) Ustava iz 1990. godine, a naročito zakoni donošeni posle 1997. godine, odlikovali su se visokim stepenom pravne autoritarnosti i nesankcionisanim kršenjem važećeg Ustava. Zakoni i Srbije i Crne Gore, donošeni u poslednjoj deceniji XX veka, kao i savezni zakoni, nisu bili prilagođavani standardima savremene pravne civilizacije, niti uporednopravnim iskustvima, a – valja posebno pomenuti – ni pravnom poretku nastalom u okviru Saveta Evrope i u Evropskoj uniji. Propisi iz ovoga doba su, po pravilu, oskudni, brojne pravne situacije nisu bile uređene, što je davalo mnogo prostora samovoljnom i neprimerenom tumačenju prava od strane izvršne vlasti. Rokovi određivani ustavnim zakonima za sprovođenje nekadašnjeg Ustava SRJ iz 1992. godine, u nekoliko mahova su bili produžavani, pa novi ili bitno revidirani zakoni koji bi bili u skladu sa tim Ustavom nikad nisu ni bili doneseni. Na taj način je, protivustavnim mehanizmom, reprodukovan pravni poredak bivše SFRJ, koji je imao odlike socijalističkog samoupravnog, dakle jednog politički monističkog pravnog poretka. Normativno i stvarno, pravosudni poredak nije bio shvaćen kao samostalna grana državne vlasti, ravnopravna ostalima. Pored toga, zakonske odredbe o pravosuđu neretko su protivrečile Ustavu.
Istorijski razlozi o kojima je napred bilo reči danas su, posle donošenja Ustavne povelje prestali. Srbija može donesti sve procesne zakone i pitanje zakonodavne nadležnosti više nije smetnja kodifikaciji. Zato se postavljaju druga pitanja pravnopolitičkog karaktera. Ovde se neće zauzeti decidirani stav o tome da li je potrebno izvršiti kodifikaciju koja bi obuhvatila uređenje svih posebnih parničnih postupaka u jednom Zakonu o parničnom postupku, odnosnoi stav o tome da je posebne parnične postupke potrebno regulisati u okviru materijalnopravnih zakona. Biće iznesena samo argumentacija za jedno odnosno drugo rešenje.
Najpre, nije sporno da odredbe o izbranih sudovima treba izključiti iz ZPP, koji je namenjen uređenju postupka pred državnim sudovima. U Evropi u drugoj polovini XX veka preovlađuje tendencija donošenja posebnih zakonskih tekstova o arbitražama i to treba učiniti u Srbiji.

5.1. ARGUMENTI ZA POTPUNU KODIFIKACIJU
Procesne odrebe odlikuju se osobenim manirom regulisanja. Ako se u istom zakonskom tekstu urede i posebni postupci nema rizika da da taj manir bude u protivrečnosti sa uređenjem opšteg postupka.
Kodifikacija omogućuje lakše snalaženje sudija i advokata u ukupnoj oblasti procesnih pitanja.
Budući da se posebni postupci sastoje samo iz normi koje predstavljaju odstupanje od opšteg parničnog postupka, meru tog odstupanja najadekvatnije je odrediti u istom zakonskom tekstu.
Budući da procesne zakone rade stručnjaci određenog profila, rizici protivrečnosti i nedorečenosti su mali.

5.2. ARGUMENTI ZA UREĐIVANJE POSEBNIH POSTUPAKA U MATERIJALNIM ZAKONIMA
Ako su posebni postupci sadržani u materijalnom zakonu, smanjuju se rizici kontradiktornih rešenja i različitih koncepcijskik pristupa.
Posebni postupci se uglavnom propisuju onda kada postoje materijalnopravne osobenosti stvari o kojoj se raspravlja, pa je zato adekvatno da budu uređene u istom tekstu.
Kad se postave pitanja iz određene oblasti i materijalni i procesni odgovori mogu se naći u ustom zakonskom tekstu.
Razume se, može se pledirati i za kompromisno rešenje prema kojem bi neki posebni parnični postupci bili uređeni u ZPP, a drugi u materijalnim zakonima, dok bi se kriterijum razgraničenje sastojao u razlogu za uređenje posebnog parničnog postupka: ako je taj razlog materijalnopravna osobenost predmeta raspravljanja, pravila posebnog postupka bi bila sadržana u materijalnom zakonu.




Глава II: NAČELA PARNIČNOG POSTUPKA


1. ZNAČAJ I HARMONIČNOST OSNOVNIH NAČELA PREMA POSTOJEĆIM REŠENJIMA ZPP
1.1. ZNAČAJ NAČELA SA ASPEKTA ZAPREĆENE SANKCIJE ZA NJIHOVU POVREDU

Polazeći od postojećih rešenja koja se tiču karaktera povrede, sankcije za povredu i obaveze suda da oficijelno pazi na povredu, ZPP ne pridaje jednak značaj osnovnim načelima. Neka su strogo sankcionisana, dok su druga gotovo sasvim zanemarena.
Povrede najvažnijih načela imenovane su kao apsolutno bitne, zasnivaju neoborivu prezumpciju nezakonitosti odluke i sankcionisane su obaveznim ukidanjem odluke i obnovom postupka. Tako je obezbeđeno načelo zbornosti, neposrednosti, objektivnosti, zaštite opšteg interesa, kontradiktornosti, prava na upotrebu jezika i pisma, usmenosti, princip ne bis in idem i načelo javnosti. U ovoj grupi, manji značaj dat je pravu na upotrebu jezika i pisma (jer se o njemu po pravnom leku ne vodi računa ex officio), i načelima usmenosti i javnosti (jer njihova povreda ne može biti revizijski razlog), dok je najveći značaj dat načelu kontradiktornosti i objektivnosti, jer se te povrede mogu isticati u svim dozvoljenim redovnim i vanrednim pravnim lekovima.
Sankcionisanje povrede drugih načela, moguće je kada to vodi pogrešnom i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju (raspravno i istražno načelo, slobodna ocena dokaza, materijalna istina) ili inače vodi nezakonitoj odluci (relativno bitne povrede). U ovoj grupi, naročito veliki značaj dat je istražnom načelu, jer se u postupku po žalbi i pravilnost činjeničnog stanja ispituje po službenoj dužnosti.
Ostala načela su sankcionisana posredno, kroz sankciju za povrede drugih, važnijih načela sa kojima su u neposrednoj vezi i čijem obezbeđenju služe (pravo na stručnu pravnu pomoć, pa i pravo na upotrebu jezika – kroz načelo kontradiktornosti; načelo oficijelnosti – kroz gotovo sva druga načela), dok pojedina uopšte nisu, ili nisu na odgovarajući način sankcionisana (načelo ekonomičnosti, koncentracije postupka i jedinstva glavne rasprave i načelo savesnog korišćenja procesnim pravima).
Dobre strane postojećih rešenja. Na odgovarajući način je sankcionisana povreda načela kontradiktornosti, objektivnosti i zaštite opšteg interesa.
Loše strane postojećih rešenja. Veliki značaj zakon je pridao istražnom načelu, načelu oficijelnosti i materijalne istine, koja su sankcionisana što neposredno, kroz ispitivanje po službenoj dužnosti utvrđenog činjeničnog stanja u postupku po žalbi, što posredno, kroz sankcije za povredu drugih načela (n. zaštite opšteg interesa). Određena načela su previše strogo sankcionisana, imajući u vidu njihov stvarni značaj. Povreda principa "ne bis in idem", ne mora u svakom slučaju voditi do ukidanja i obnove postupka. Na povredu neposrednosti i usmenosti, kao "oruđa" pomoću kojih sud ispituje sporan raspravni materijal, nije nužno voditi računa po službenoj dužnosti već to treba ostaviti aktivnoj dispoziciji stranke ako je nezadovoljna činjeničnim zaključkom suda. Isto važi i za povredu načela javnosti, jer ono obezbeđuje otvorenost suđenja u cilju javne kontrole objektivnosti suda u odnosu na stranke, koje tu objektivnost i ne moraju dovoditi u sumnju. Povreda zbornosti u prvostepenom postupku ne mora biti apsolutno bitna, jer sudije porotnici, kao pravni laici iskazuju malo interesovanja i faktički malo utiču na ishod spora. Pravo na upotrebu jezika, čija je svrha da obezbedi jednaku mogućnost stranke da raspravlja, dovoljno je zaštićeno kroz strogu sankciju za povredu načela kontradiktornosti, pa nije nužno da bude i neposredno sankcionisano kroz apsolutno bitnu povredu. S druge strane, previše strogim sankcionisanjem drugih načela, svedeno je gotovo na simboliku načelo dispozicije, ekonomičnosti, koncentracije postupka i jedinstva glavne rasprave i načela savesnog korišćenja procesnim pravima, čime je bitno narušena ravnoteža između ključnih načela postupka.
1.2. ZNAČAJ NAČELA SA ASPEKTA OSTVARIVANJA RAVNOPRAVNOSTI STRANAKA
Polazeći od značaja pojedinih načela na ravnopravnost stranaka u postupku, sa ovog aspekta bi najveći značaj trebalo da imaju načelo objektivnosti, koje obezbeđuje jednak odnos suda prema strankama, načelo dispozicije i raspravno načelo, koje obezbeđuje pravo stranaka da pod istim uslovima, bez intervencije suda u korist jedne ili druge, sopstvenim radnjama utiču na formiranje procesne građe, tok i ishod postupka i načelo kontradiktornosti, koje obezbeđuje jednako pravo na izjašnjenje i jednaku mogućnost raspravljanja.
Pored ovih, veliki značaj imaju i načelo poučavanja neuke stranke i pravo na pravnu pomoć (obezbeđuju jednak položaj pravno neuke stranke), pravo na besplatnu pravnu pomoć (obezbeđuje jednak položaj stranke slabog imovnog stanja) i pravo na upotrebu svog jezika (obezbeđuje jednak položaj stranke koja se ne služi jezikom u službenoj upotrebi). Ipak, ona u krajnjem ishodu nalaze svoj izraz kroz načelo kontradiktornosti, jer upravo i treba da obezbede mogućnost svake stranke da se nesmetano izjašnjava i raspravlja.
Dobre strane postojećih rešenja. Postojećim rešenjima dobro je razrađeno načelo objektivnosti i načelo kontradiktornosti.
Loše strane postojećih rešenja. Načelo dispozicije i raspravno načelu nisu dosledno razrađeni, jer ZPP propisuje previše izuzetaka (načelo oficijelnosti i istražno načelo) kojim značajno umanjuje domašaj tih načela i narušava ravnopravnost stranaka u postupku. To se odražava u svim sferama stranačke dispozicije: kod preduzimanja procesnih radnji (obaveza suda da pravno neuku stranku, poučenu o pravu na pravnu pomoć ili koja ima pomoć, poučava o procesnim radnjama i posledicama propuštanja), definisanja predmeta spora i raspravne građe (obaveza suda da pomaže stranci kod uređenja podnesaka, pa i tužbe) i prikupljanju raspravnog materijala (obaveza suda da traži dopunu nepotpunih i nejasnih navoda, da oficijelno pribavlja i određuje izvođenje dokaza).

1.3. ZNAČAJ NAČELA SA STANOVIŠTA OSTVARIVANJA DELOTVORNE SUDSKE ZAŠTITE
U sudskom postupku, svaka strana mora ostvariti i svoje pravo na delotvornu sudsku zaštitu. Postupak mora biti efikasan i delotvorno se okončati u razumnom roku. Za ostvarivanje takve sudske zaštite, od ključnog su značaja načelo ekonomičnosti, koncentracije postupka, savesnog korišćenja procesnim pravima i načelo dvostepenosti (delotvornost pravnog leka).
Dobre strane postojećih rešenja. Postojeća struktura prvostepenog postupka (pripremanje i glavna rasprava) je fleksibilna, daje mogućnost postupnog i potpunog iznošenja procesnog materijala do zaključenja glavne rasprave i ne stvara opasnost da stranke "iz opreza" opterećuju postupak nepotrebnim procesnim materijalom.
Loše strane postojećih rešenja. Sadašnja rešenja daju nedopustivo mali značaj načelu ekonomičnosti, koncentracije postupka i savesnog korišćenja procesnim pravima i ostavljaju strankama široku mogućnost zloupotreba i "taktiziranja" pri iznošenju procesnog materijala, što vodi dugom trajanju postupka bez mogućnosti suda da na to bitno utiče, i čini postupak nedelotvornim. Mogućnost drugostepenog suda da, bez ograničenja, više puta ukida prvostepenu odluku bez ikakve kontrole za sopstveno postupanje u žalbenom postupku, u praksi čini nedelotvornom žalbu kao pravno sredstvo, svodeći je po pravilu na sredstvo kojim se samo preispituje postupanje prvostepenog suda, a ne i ono koje može dovesti do konačnog rešenja predmeta spora. Niski limiti za dozvoljenost revizije, široki revizijski razlozi i mogućnost javnog tužioca da široko interveniše zahtevom za zaštitu zakonitosti, dovode do opterećenosti Vrhovnog suda velikim brojem predmeta, što umanjuje delotvornost zaštite u postupku po vanrednim pravnim lekovima, usled nemogućnosti najvišeg suda da odgovarajuću pažnju posveti samo najznačajnijim sporovima.

1.4. ZNAČAJ NAČELA SA ASPEKTA ZAŠTITE OPŠTEG INTERESA
Parnični postupak se vodi povodom zaštite pojedinačnih prava i interesa stranaka u postupku. Sud, ipak, treba da vodi računa i o zaštiti opšteg interesa kada su u pitanju prinudni propisi, koji dispozitivne radnje stranaka čine nedopuštenim. Ovakvu, korektivnu funkciju sud ostvaruje kroz načelo oficijelnosti i istražno načelo.
Dobre strane postojećih rešenja. Zaštita opšteg interesa obezbeđuje se kroz odredbe koje obavezuju sud da korektivno interveniše u dispozitivne radnje stranaka – da ne uvaži raspolaganja protivna prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala, te da s tim u vezi utvrđuje činjenice i izvodi dokaze koje stranke nisu iznele.
Loše strane postojećih rešenja. Zakon daje previše veliki značaj i domašaj načelu oficijelnosti i istražnom načelu, tako da ona nisu samo korektiv, već zapravo dominiraju postupkom. Pored toga, dozvoljava se i široka intervencija javnog tužioca, koja kod zahteva za zaštitu zakonitosti prevazilazi opšti interes i zadire u sferu pojedinačnih prava i interesa stranaka.

1.5. ZNAČAJ NAČELA SA ASPEKTA ULOGE SUDA I STRANAKA U POSTUPKU
Parnični postupak je načelno osmišljen tako da njim dominira dispozicija stranaka, a da princip oficijelnost ima samo korektivnu ulogu. Međutim, svojim sadašnjim odredbama ZPP nije uspostavio takvu relaciju. Dispozicija dominira kod iniciranja postupka i pojedinih parničnih radnji, a gotovo u svemu ostalom, dominira načelo oficijelnosti. Ne postoji odgovarajuća korelativnost između procesnih prava i obaveza parničnih stranaka u domenu njihove dispozicije, jer njihovo pravo i obaveza da svojim radnjama aktivno utiču na tok i razvoj postupka nisu na odgovarajući način sankcionisani. Gotovo svako propuštanje stranke (iz neznanja, nemara ili zle namere), u krajnjem ishodu je otklonjivo na teret suda, jer je u većini slučajeva propisana neka obaveza suda (načelo oficijelnosti) kao korektiv obaveze stranke, za slučaj da ona propusti određenu radnju. Ovo je najizraženije u sferi iznošenja i prikupljanja činjenične građe, gde bi dispozicija trebala potpuno da dominira. Posledica toga u praksi, jeste da parnične stranke i jedan broj nesavesnih advokata, često zloupotrebljavaju takav svoj položaj, dovodeći parnični sud u situaciju da "istražuje" šta to stranka zapravo hoće, što bespotrebno otežava efikasnije postupanje i brže rešavanje predmeta.

1.6. ZNAČAJ NAČELA SA ASPEKTA UTVRĐIVANJA PROCESNE GRAĐE
Ključni značaj za utvrđivanje činjenične građe imaju raspravno i istražno načelo, načelo neposrednosti, slobodne ocene dokaza i materijalne istine.
Dobre strane postojećih rešenja. Način na koji je rešeno pitanje neposrednosti u delu koji se odnosi na izvođenje dokaza povodom predmeta spora na glavnoj raspravi, omogućuje da sud formira jasniju sliku i potpuno ubeđenje o dokaznoj snazi pojedinih dokaza, naročito kada je reč o iskazima svedoka i stranaka. Pravilo o slobodnoj oceni dokaza daje sudu aktivniju i kreativniju ulogu.
Loše strane postojećih rešenja. Istražno načelo nije samo korektiv već dominira nad raspravnim u toj meri da se postupak, u krajnjem ishodu, svodi na istražni. Načelo materijalne istine ima veliki domašaj, a kod postojećih zakonskih formulacija, sudska praksa mu pridaje i veći značaj no što je nužno, tako da se pravilo o teretu dokazivanja svodi gotovo na simboličan izraz. Načelo neposrednosti (i usmenosti) ima previše veliku ulogu kod utvrđivanja onih činjenica koje se tiču nekih procesnih rešenja (povraćaj u pređašnje stanje, odlučivanje o pojedinim procesnim smetnjama), ili kod dokaza koji se u osnovi baziraju na pismenim ispravama (veštačenje, pismene isprave). Načelo slobodne ocene dokaza je u zakonskom tekstu nedovoljno razrađeno, jer nije jasno formulisano do kog stepena verovatnoće treba da bude dovedena tvrdnja o postojanju određene činjenice već je to ostavljeno kao standard koji izgrađuje sudska praksa. Posledica je to da se sudovi, umesto da ispituju okolnosti do mere u kojoj se otklanja razumna sumnja u postojanje činjenice, iscrpljuju nastojeći da se otkloni svaka sumnja.


2. OSNOVNI PRAVCI IZMENE NAČELA
2.1. GLAVNI CILJEVI IZMENE KONCEPTA ZPP
Standardi sudske zaštite. Treba zadržati dostignute standarde u pogledu dostupnosti suda stranci, ostvarivanja osnovnih ljudskih prava u postupku pred sudom i javnosti (otvorenosti) sudskog postupka, što podrazumeva da se održe postojeća rešenja koja se tiču ravnopravnosti stranaka u postupku, prava na obostrano izjašnjenje (načelo kontradiktornosti), prava na stručnu pravnu pomoć, "siromaškog prava", prava na upotrebu jezika i pisma, prava na objektivnost suda i sudije i načela javnosti.
Aktivnija uloga stranaka. Valja izmeniti ulogu suda i stranaka u postupku tako da se afirmiše uloga stranaka u svim fazama postupka, a uloga suda što više usmeri na formalno upravljanje tokom postupka i na arbitriranje. To podrazumeva veću odgovornost stranaka za ishod sudskog postupka i pretpostavlja sistemske izmene u pogledu načela dispozicije i oficijelnosti, raspravnog i istražnog načela i načela materijalne istine.
Ekonomičnost postupka. Potrebno je omogućiti ekonomičnija i efikasnija rešenja u pogledu utvrđivanja činjenične građe i odlučivanja, što podrazumeva drugačiji koncept načela usmenosti i pismenosti, neposrednosti, zbornosti, procesne ekonomije, slobodne ocene dokaza i dvostepenosti.
Procesna disciplina. Važno je znatno pojačati procesnu disciplinu i u tu svrhu izmeniti, odnosno dopuniti koncept načela savesnog korišćenja procesnim pravima uz razradu instituta "nepoštovanja suda" sa širim domašajem od postojećih rešenja.

2.2. OSNOVNA PRAVA STRANAKA U POSTUPKU
2.2.1. Ravnopravnost stranaka u postupku
Ravnopravnost stranaka, koja postojećim rešenjima može biti narušena, treba obezbediti kroz jednak odnos suda prema strankama , pravo na obostrano izjašnjenje , jednak položaj pravno neuke stranke i stranke koja ima stručnu pravnu pomoć , stranke slabog imovnog stanja , jednaku mogućnost pribavljanja dokaza i jednak položaj stranke koja se ne služi jezikom u službenoj upotrebi .

2.2.2. Načelo kontradiktornosti (obostranog izjašnjenja)
U kontekstu većeg domašaja načela dispozicije, načelo kontradiktornosti dobija na značaju za stranke. Kod razrade ovog načela i izmene pojedinih odredbi ZPP s tim u vezi, treba imati naročit oprez i pronaći pravu meru, jer od toga zavisi primena načela dispozicije i raspravnog načela, koji treba da dominiraju postupkom. Ovde treba pomiriti dva oprečna cilja. Prvi je efikasnost postupka i šira ovlašćenja suda da o pojedinim pitanjima odlučuje bez raspravljanja (procesne odluke, mere obezbeđenja i dr.), ili samo na osnovu preliminarnog izjašnjenja stranaka (meritorno odlučivanje u pripremnoj fazi i odlučivanje na osnovu nekog propuštanja stranke), a drugi - pružanje strankama mogućnosti da se izjasne i raspravljaju o svim pitanjima koja su bitna za tok i ishod spora.
Izmene bi, s jedne strane, vodile ograničenju prava na izjašnjenje zakonskim prekluzivnim rokovima, određenim vremenski, ili fazom postupka, uz strogo sankcionisanje propuštanja stranke da se blagovremeno koristi tim pravom – odlukama koje se donose neposredno na osnovu propuštanja, ili koje posredno mogu biti rezultat propuštanja. S druge strane, bio bi umanjen značaj tog načela u pogledu odlučivanja o pojedinim pitanjima kod kojih raspravljanje nije nužno (neke procesne smetnje, troškovi postupka, obezbeđenje dokaza, mere obezbeđenja, odlučivanje o dozvoli novih činjenica i dokaza istaknutih u drugostepenom postupku i dr).

2.2.3. Pravo stranke na stručnu pravnu pomoć
Aktivnija uloga stranaka u postupku, veći domašaj njihove dispozicije i veća odgovornost za preduzete (ili propuštene) radnje, nužno vodi i uvođenju viših standarda u pogledu prava neuke stranke na stručnu pravnu pomoć. Ovo pre svega podrazumeva izmene ZPP, ali i izmene sistemskih rešenja u pratećim propisima, koji regulišu advokaturu i službu pravne pomoći. To bi u osnovi podrazumevalo pravila:
1) Postulaciona sposobnost stranke. Svaka stranka može sama istupati pred sudom, izuzev kada je zakonom što drugo propisano. Razmotriti mogućnost uvođenja obaveznog zastupanja od strane advokata ili lica sa položenim pravosudnim ispitom u najzačajnijim sporovima i u postupku po pravnim lekovima, u meri u kojoj to nije u koliziji sa ustavnim pravima.
2) Sposobnost biti punomoćnik. Razmotriti pravilo da punomoćnik stranke može biti samo advokat, izuzev lica zaposlenih kod stranke koja je pravno lice ili imalac radnje, i bliskih srodnika stranke koja je fizičko lice. Punomoćnik ne može biti lice koje se bavi nadripisarstvom.
3) Obaveze suda. Sud je dužan da prilikom prve radnje koju preduzima prema stranci koja nema stručnu pravnu pomoć, pouči tu stranku o pravu na pravnu pomoć (vidi: ravnopravnost stranaka; načelo poučavanja neuke stranke). Stranci koja se blagovremeno izjasni da će uzeti stručnu pomoć, sud je dužan da ostavi zakonski rok da je angažuje.
4) Prateći propisi. Bilo bi korisno pratećim propisima detaljnije regulisati pitanje finansiranja besplatne pravne pomoći.

2.2.4. Načelo poučavanja neuke stranke
Dominacijom načela dispozicije i raspravnog načela, princip poučavanja stranke dobija na značaju, s tim da se ovim ne sme narušiti ravnopravnost stranaka. Izmene treba da idu u dva pravca:
1) Konkretizovati obavezu suda u pogledu pouke, utoliko da je sud dužan da pravno neuku stranku pouči o mogućnosti izjavljivanja redovnog pravnog leka, o posledicama propuštanja koje mogu biti na njenu štetu i o pravu na stručnu pravnu pomoć o njenom trošku.
2) Izričito zabraniti da sud poučava stranku o onom što se odnosi na njene dispozitivne radnje (formulacija zahteva, činjeničnih tvrdnji, dokaznih predloga i pravne kvalifikacije).

2.2.5. Pravo na upotrebu jezika i pisma
Postojeća načelna rešenja o pravu na upotrebu jezika i pisma su primerena, te ih treba zadržati. Ostaje načelno pitanje da li jezik u službenoj upotrebi regulisati odredbama ZPP, ili to ostaviti Zakonu o službenoj upotrebi jezika, uz odgovarajuću upućujuću odredbu.

2.2.6. Načelo savesnog korišćenja procesnim pravima
U razradi ovog, treba zadržati postojeću načelnu odredbu (čl. 10.), s tim da bi bilo nužno dopuniti načelo u dva pravca:
1) Izričito propisati ovlašćenje suda da odbaci ili na drugi odgovarajući način otkloni parnične radnje šikanoznog karaktera i otkloniti obavezu suda da odlučuje ili odgovara stranci na razne pritužbe, predloge i zahteve koji nemaju veze sa tokom postupka, naročito one koji se ističu nakon pravnosnažnog okončanja;
2) Znatno pojačati procesnu disciplinu: propisivanjem radikalnijih posledica propuštanja (meritorne odluke u slučaju propuštanja; ukidanje instituta mirovanja i pravilo da se tužba smatra povučenom ako tužilac neopravdano izostane sa ročišta u svim, ili pojedinim sporovima); propisivanjem prekluzivnih rokova za preduzimanje pojedinih parničnih radnji, uz odgovarajuće sankcionisanje propuštanja (neposredno, ili posredno u vidu ishoda spora); uvođenjem pravila da se uredno pozvana stranka ili punomoćnik koji su odsutni sa ročišta, u slučaju odlaganja ne pozivaju na sledeće; radikalnom izmenom odredaba o dostavljanju stranci, uvođenjem novih instituta "izbegavanja poziva" i "sporazuma o adresi dostave";
3) Razraditi institut "nepoštovanja suda", sistem sankcija i postupanje suda s tim u vezi.

2.3. STRUKTURA I JAVNOST POSTUPKA
2.3.1. Načelo procesne ekonomije i koncentracija postupka
Kod ovog treba razmotriti mogućnost približavanja metodu zakonskog reda i uvođenju prekluzije za pojedine procesne radnje, jer to vodi većoj aktivnosti stranaka i bržem prikupljanju procesne građe. S druge strane, treba imati u vidu da apsolutna primena takvog metoda vodi i gomilanju nepotrebnog procesnog materijala (činjenične građe, zahteva i predloga), usled opreza stranaka da ne izgube pravo na preduzimanje radnje, pa može biti u koliziji sa procesnom ekonomijom. Stoga kod konceptualnih izmena ovih načela treba biti oprezan i naći pravu meru:
1) Povećati značaj pripremanja glavne rasprave, a po potrebi izmeniti i samu strukturu te faze postupka. U toj fazi bi se ispitale procesne pretpostavke, izvršile sve prethodne radnje za uspešnu glavnu raspravu i potpuno definisao okvir raspravljanja – predmet spora, činjenični navodi i dokazi (vidi deo o pripremanju glavne rasprave). Da bi se izbeglo da stranke u toj fazi gomilaju nepotrebnu procesnu građu "iz opreza", ne treba ga ograničiti na jedno ročište, već ga urediti tako da se kod odlaganja zakazuje u vrlo kratkim rokovima i da se tako omogući strankama da se preliminarno, postupno upoznaju sa međusobnom procesnom građom i potom preduzmu dalje aktivnosti.
2) Glavnu raspravu rezervisati za izvođenje dokaza i raspravljanje o izvedenim dokazima, uz znatno smanjenje procesnih ovlašćenja parničnih stranaka u toj fazi. Nastojati da se glavna rasprava održi na jednom ročištu, a u slučaju odlaganja, da se sledeće zakaže u kratkim rokovima.
3) Umanjiti domašaj načela kontradiktornosti, usmenosti i neposrednosti u meri u kojoj njihova primena nije nužna (vidi: načelo kontradiktornosti; načelo usmenosti i pismenosti;).

2.3.2. Načelo javnosti
Postojeća zakonska rešenja su primerena, s tim da bi bilo celishodno odredbe o javnosti objediniti u posebnoj glavi "Javnost suđenja", uključujući i čl. 150. ZPP.

2.4. PREDUZIMANJE PARNIČNIH RADNJI
2.4.1. Načelo dispozicije i oficijelnosti
Primenu ovih načela treba razraditi tako da stranke aktivnije kreiraju postupak, naravno, uz znatno strožiju procesnu disciplinu i veću odgovornost stranaka za ishod spora, a ulogu suda usmeriti na arbitriranje. Dispozicija stranaka treba da apsolutno dominira u svim fazama postupka, uključujući i postupke po pravnim lekovima, dok primenu načela oficijelnosti treba suziti na izuzetne slučajeve, koji u krajnjem ishodu proističu iz opšteg interesa (sadašnji čl. 3. st. 3. ZPP). Tim bi se usaglasile obaveze parničnih stranaka sa njihovim procesnim pravima, smanjila uloga parničnog suda i prenelo težište u razvoju i ishodu postupka na same stranke. U osnovi, treba razmotriti sledeće mogućnosti:
1) Sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku;
2) Svaka stranka je dužna da blagovremeno iznese sve pravno relevantne činjenice na kojima zasniva svoj zahtev ili osporava zahtev protivne strane i da predloži dokaze kojima se utvrđuju te činjenice. To podrazumeva da se osim načelne obaveze, kroz drugačiju strukturu postupka odredi: a) obaveza stranke da činjenice i dokaze iznese do zaključenja pripremnog ročišta ili glavne rasprave, a nakon toga samo u izuzetnim slučajevima (vidi: raspravno i istražno načelo); b) formalni gubitak prava stranke (prekluzija) da nakon zaključenja pripremnog ročišta preduzima određene parnične radnje (npr. podnošenje protivtužbe, isticanje određenih procesnih i materijalnopravnih prigovora), uz odgovarajuće izuzetke;
3) Sud po pravilu odlučuje u granicama dokaznih predloga stranaka, a ovlašćen je izvoditi druge dokaze i utvrđivati činjenice koje stranke nisu iznele samo kada je to nužno radi primene prinudnih propisa a postoji sumnja da stranke idu za tim da izvrše raspolaganja zahtevima kojima ne mogu raspolagati (čl. 3. st. 3.). ALTERNATIVA: Sud je ovlašćen izvoditi druge dokaze i utvrđivati činjenice koje stranke nisu iznele kada je to nužno radi primene prinudnih propisa ili kada inače oceni da je to celishodno za potpuno i pravilno utvrđenje čineničnog stanja, s tim da se stranka ne može docnije pozivati da je sud pogrešno ili nepotpuno utvrdio činjenično stanje ako je to rezultat njenog propuštanja da blagovremeno i potpuno iznese činjenice i predloži dokaze.
4) Sud je ovlašćen, u određenim slučajevima da donese meritornu odluku bez zakazivanja glavne rasprave (presuda zbog propuštanja i presuda kad nema spora o činjenicama);
5) Ako se iz izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću utvrditi neka činjenica, o njenom postojanju sud je dužan da zaključi primenom pravila o teretu dokazivanja;
6) U postupku po žalbi, sud odlučuje u granicama žalbenih razloga, a po službenoj dužnosti ispituje jedino bitnu povredu koja se tiče stranačke sposobnosti i urednog zastupanja (sadašnji čl. 354. st. 2. tač. 11.).

2.4.2. Načelo usmenosti i pismenosti
Primena načela usmenosti u praksi, podrazumeva znatno kompleksniju i skuplju organizaciju i vremenski dužu pripremu i realizaciju. U cilju veće efikasnosti i smanjenja troškova, primenu tog načela bi trebalo svesti na najnužniju meru - koliko je potrebno da ne bude u koliziji sa načelom kontradiktornosti, raspravnim i načelom procesne ekonomije, a povećati domašaj načela pismenosti u onim segmentima u kojima je to moguće.
U pogledu parničnih radnji suda, razmotriti: a) ovlašćenje suda da van ročišta odbaci tužbu zbog litispendencije, presuđene stvari ili odsustva pravnog interesa; b) ovlašćenje suda da i u redovnom postupku meritorno presudi bez raspravljanja kada među strankama nema spora o činjenicama ili u slučaju propuštanja; v) o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje i za ponavljanje postupka sud po pravilu odlučuje van ročišta, s tim da na predlog stranke može održati ročište, ako je to neophodno radi izvođenja pojedinih dokaza bez kojih se ne može doneti odluka;
U pogledu parničnih radnji stranaka: a) parnične radnje se po pravilu preduzimaju pismeno ili usmeno na ročištu (alternativno) s tim da se najznačajnije radnje moraju preduzeti u pismenoj formi, kao i izjašnjenje protivne strane s tim u vezi (tužba, odgovor na tužbu, preinačenje tužbe, protivtužba, kompenzacioni prigovor); b) glavnu raspravu rezervisati za izvođenje dokaza i raspravljanje o činjeničnim i pravnim pitanjima, a ograničiti mogućnost stranaka da u ovoj fazi, usmeno na ročištu preduzimaju određene parnične radnje.
U pogledu izvođenja dokaza afirmisati mogućnost izvođenja i ocene dokaza kroz čitanje pismenih isprava i zapisnika o saslušanjima (odnosno video i stenografskih zapisa).

2.5. UTVRĐIVANJE ČINJENIČNE GRAĐE
2.5.1. Raspravno i istražno načelo
Primenu istražnog načela, po pravilu treba svesti na slučajeve koji bi bili od opšteg interesa (čl. 3. st. 3. ZPP), a značajno pojačati ulogu raspravnog načela i primenu pravila o teretu dokazivanja. Ovo bi bilo u vezi i sa uvođenjem načela formalne istine, uz znatno jaču procesnu disciplinu i strožije sankcionisanje propuštanja stranke da koristi svoje pravo na raspravljanje i izjašnjenje.
Mogućnost isticanja novih činjenica i dokaza dozvoliti: a) u fazi pripremanja glavne rasprave bez ograničenja; b) u fazi glavne rasprave, ako stranka odmah uz novu činjenicu preda sudu nov dokaz; v) u postupku po žalbi, samo ako stranka bez svoje krivice nije mogla ranije da ih iznese;
Izuzetno, ostaviti ovlašćenje sudu da izvodi druge dokaze i utvrđuje činjenice koje stranke nisu iznele kada inače oceni da je to celishodno za potpuno i pravilno utvrđenje čineničnog stanja, s tim da se stranka ne može docnije pozivati da je sud pogrešno ili nepotpuno utvrdio činjenično stanje ako je to rezultat njenog propuštanja da blagovremeno i potpuno iznese činjenice i predloži dokaze.

2.5.2. Načelo neposrednosti
U kontekstu većeg domašaja načela pismenosti, nužno je proširiti izuzetke u primeni načela neposrednosti:
a) Razmotriti mogućnost izvođenja dokaza čitanjem pismene izjave svedoka sastavljene u zakonom propisanom obliku, uz detaljno propisivanje stroge forme, sadržine i uslova pod kojim se takav dokaz može izvesti.
b) Uvesti pravilo da sud čita pismeni nalaz i mišljenje veštaka, a njegovo saslušanje određuje kada pismeni nalaz ne daje jasan i potpun odgovor na postavljena pitanja ili stranka svojim primedbama opravdano dovede u sumnju tačnost pismenog nalaza. Uvesti i obavezu da se stranka pismeno izjasni na nalaz u određenom roku, a u slučaju da u tom roku ne istakne primedbe, zasnovati neoborivu pretpostavku (odn. fikciju) da je pismeni nalaz prihvatila.
v) U slučaju izmene u sastavu suda nakon što je saslušan svedok i veštak, sud će po pravilu pročitati materijal (zapisnike, video zapis ili stenografske beleške) o njihovom ranijem saslušanju, a novo saslušanje odred