ИЗВОД ИЗ СТЕНОГРАМА СА РАСПРАВЕ НА ТРИБИНИ У НОВОМ САДУ

одржане 25. и 26. марта у просторијама Окружног суда у Новом Саду

УВОДНА РЕЧ 

Уводна реч Предрага Трифуновића, судије Врховног суда Србије и председника радне групе:

"Отварамо данашњи и сутрашњи састанак са насловљеном темом и да представим моје колеге који су данас самном, чланови радне групе Врховног суда и Друштва судија Србије:

            Са моје леве стране, познато име, професор Весна Ракић-Водинелић из Београда, са Факултета за пословно право, и члан Комисије за процесно законодавство при Савету за реформу правосуђа; kолега Милош Милошевић, заменик председника Четвртог општинског суда у Београду, судија који обећава; колегиница Ивана Павловић, судија Вишег трговинског суда; колегиница Јелица Бојанић-Керкез, судија Окружног суда у Зрењанину и колегиница Рајна Андић, испред Адвокатске коморе Србије.

            Користим ову прилику да поздравим и наше колегинице које нас прате за округлим столовима, а то су Милица Мудрић из Организације за европску безбедност и сарадњу и колегиница Гордана Арацкић, ваша суграђанка, правни саветник у Савету Европе. Радићемо, као што вам је познато, у два дана.

            У првој сесији, данас, имаћемо теме: Циљеви, измене и начела Закона о парничном поступку, уводничари ће бити професор доктор Весна Ракић-Водинелић и Милош Милошевић, затим следи дискусија. У 16,00 часова је пауза, а од 16,30 до 19,00 часова је наставак дискусије.

            Молим данашње дискутанте, ако их буде било више, уз сво уважавање, да дискусију ограниче до неких десетак минута, ако буде мало дискутаната можемо то време и продужити. Сутра, на другој сесији, теме су: Странке, заступање и достављање, уводничар је Рајна Андрић, Посебни поступци, адхезиони поступци, уводничар Ивана Павловић, затим дискусија, Припремање главне расправе - Јелица Бојанић-Керкез, затим Главна расправа и доказивање - Милош Милошевић, и у трећој сесији, после подне, Правни лекови, непоштовање суда - уводничар ће бити моја маленкост. На крају дискусије, закључци, оцена и заједнички ручак у 15,00 часова, месту које нам домаћини понуде.

            Дакле, Врховни суд и Друштво судија, формирали су групу по следећем принципу: један представник општинских судова, један представник жалбених судова, представник Врховног суда Србије, представник Вишег трговинског суда, представник професуре и представник Адвокатске коморе. То је мини радна група, која је припремила радни материјал, који вам је, надам се, достављен и с којим сте упознати. Ми смо га дистрибуирали свим судовима.

            Видећете главне правце измена. Нужно је реформисати Закон о парничном поступку. То су већ учиниле земље у окружењу, после распада бивше Југославије. Ту су и препоруке Савета Европе, ту је и неколико значајних питања о којима ћемо у ова два дана разговарати, почев од модификације, дисциплине странака и учесника у поступку, реформе жалбеног и ревизијског поступка, правила о терету доказивања и генерално гледано, јачање ауторитета првостепеног суда, с једне стране и с друге стране, одговорности странака за успех у парници и истинитост одлуке.

            О томе ће говорити, дакле, о циљевима, стању, начелима, као што смо рекли, професор Весна Ракић-Водинелић и Милош Милошевић. Ја молим да представник домаћина, ако жели поздрави скуп и каже нешто, што сам ја пропустио. Изволите.

Уводна реч Мирјане Жежељ-Јовановић, заменика председника Окружног суда у Новом Саду и председника грађанског оделења:

Ја вас све присутне поздрављам у своје име и у име председника Окружног суда у Новом Саду, господина Слободана Надрљанског, који је одсутан из разлога јер је данас у посети код нас помоћник министра правде. Он вас такође поздравља. Рекао ми је да вам то пренесем и да ће нам се чим буде могао, придружити. Иначе, ја вам желим пријатан боравак у нашем граду и наравно, успешан рад. Хвала вам.

Уводна реч Гордане Арацкић, правног саветника у Савету Европе:

"...Желела бих само да вам кажем да се Савет Европе укључио активно у рад радне групе која је радила на изради овог документа који имате пред собом. Овај радни материјал је рађен у складу са препоруком Комитета министара Савета Европе. Хтела сам само укратко да истакнем значај тих препорука и резолуција које сви ви вероватно знате.

            Наиме, Комитет министара јесте једно тело у Савету Европе које доноси одлуке у Савету Европе и оне је сачињено од представника свих држава чланица. Самим уласком у Савет Европе, које се десило прошле године, ратификацијом Статута Савета Еврпе и ратификацијом Конвенције о заштити људских права и основних слобода, Србија и Црна Гора су се обавезале да прихвате стандарде Савета Европе, тако да самим тим су се обавезале да прихватају и одлуке Комитета министара. Те одлуке, које се издају у облику препорука и резолуција, нису обавезне за чланице Савета Европе, али с друге стране, с обзиром на тежину, представљају неки израз свих чланица државне Европе, неки став о појединим питањима.

            Циљ свих  држава чланица јесте да се по њима понашају, да их прихватају и да своје законодавство усклађују према тим препорукама. Те су препоруке доста генералне и доста су опширног, свеобухватног карактера. У препорукама се даје низ, нека палета, тих разних решења, а самој држави се оставља на могућност да она одреди на који ће се начин и помоћу којих механизама и које ће кораке предузети, да би се примениле те препоруке.

            На крају, када се дође до завршног нацрта овог Закона о парничном поступку, Савет Европе ће са своје стране урадити једну експертизу, коју ће урадити европски стручњаци,  да се види да ли ле Закон о парничном поступку, тај нови нацрт, у сагласности са тим европским стандардима које прописује Савет Европе, тако да ћемо  имати онда једну експертизу и тек би онда требало да иде тај закон на усвајање.

            Ја бих хтела само да напоменем, да смо донели овде неке књиге које се тичу права на правично суђење, по члану 6. Европске конвенције о заштити људских права и он је веома значајан за Закон о парничном поступку, јер у њему се налази и право сваког лица да му је допуштено јавно суђење, у разумном року. И баш, због тог разумног рока, јако се пуно људи обраћа Европском суду за људска права.

            У овој књизи ћете наћи објашњења шта је у ствари Европски суд за људска права, шта он подразумева кроз своју праксу под тим разумним роком. Овде има још и Европска конвенција о људским правима, у нешто мањем броју, тако да у крајњем случају, ми можемо то после дистрибуирати свим судовима, уколико то буде потребно, а потребно је, с обзиром да смо ратификацијом ове Европске конвенције, постали дужни обавезно да је примењујемо.

ПОТРЕБА И ЦИЉЕВИ ИЗМЕНЕ ЗПП И ПИТАЊЕ  КОДИФИКАЦИЈЕ, ОСНОВНА НАЧЕЛА ПОСТУПКА

Из уводне речи Проф. др Весна Ракић Водинелић, члана радне групе:

"...што се тиче начина на који је ова група пришла проблему: ми смо, као што се могли видети, као један општи разлог за промене, нашли у томе да је ипак, потребно мало медернизовати текст Закона о парничном поступку, зато, што је он стар већ 112-113 година, на неки начин, јер је Закон о парничном поступку ипак рецепција Закона о поступку у судству у грађанским парницама из 1929. године, а тај закон је опет рецепција аустријског грађанског законика, чији је аутор, знамо то сви захваљујући највише професору Познићу, ја га морам поменути у овој прилици, био Франц Клајн. Тај закон је доживео неке интересантне судбине на разним местима где је био реципиран...

... нико од нас није стао на становиште да треба одступити од модела аустријске процедуре, који ми сада имамо, него да тај модел, треба прилагодити данашњем времену, да га треба прилагодити потреби брзог правног промета и најзад, што, више не зависи ни од чије воље, да се мора прилагодити стандардима, а који проистичу из примене члана 6. Европске конвенције, не само у ономе, како текст гласи, него у ономе што је као судско неко право, судска пракса формулисала..."

"...имала сам прилике да разговарам са португалским судијама и да дођем до закључка да нека наша искуства треба са тим искуствима поредити. Португалија је земља која има нешто преко 9 милиона становника. Србија је земља, која, без Косова, има негде око 7 милиона и 600 хиљада становника. У Пордугалији, укупно у свим судовима, рачунајући Уставне има 1.200 и 1.300 судија, у Србији, рачунајући Усавне судове, има 2.600 судија. У Португалији парнични поступак у коме је ревизија ванредни правни лек, као и код нас, траје просечно нешто преко 2 године. Изгледа да у Србији траје просечно нешто преко 4 године, премда, нико није у стању овај последњи податак да довољно добро образложи..."

"...ратификацијом Европске конвенције су настале одређене обавезе ове земље међународно-правног карактера. Накнада штете, коју транзицијске државе плаћају зато што је поступак предуго трајао, оптерећује страховите њихове буџете. Око 70.000 тужби било је поднето од стране држављана Хрватске, због предугог трајања поступка. Колико је од њих ушло у мериторно расправљање, ја вам не могу рећи, али ући ће најмање 10%..."

"...доста судова подржава овај предлог, чак већина од оних који су се изјашњавали о главним циљевима промена Закона о парничном поступку. Такође, неколико судова изражава сумњу да ће темељна реформа грађанског парничног поступка у догледно време бити спроведена. Е, сад наравно, сви ти коментари су јако добро дошли. На неке од њих се ипак мора одговорити неким додатним коментаром. Ја се слажем са ставом који је изнела Адвокатска комора Србије, да нису испуњене претходне претпоставке за побољшање ефикасности суђења у парничном поступку. Мислим да су ти закључци оправдани и да су тачни, и зато мислим да рад на тексту Закона о парничном поступку треба да буде пропраћен предлозима за измену других закона од чије примене и чије садржине зависи примена Закона о парничном поступку..."

"... захтев за убрзање парничног поступка, ако у истом тренутку изостају претходни услови о којима је било речи, не изгледа реалистичан и ја мислим да није реалистичан. Тим пре, што стандард окончања поступка не зависи само, можда чак ни најпре, од садржине законског текста, већ од свега онога што ми називамо стилом рада судова, а тај стил рада укључује у себе и друштвено окружење, инфраструктурно окружење, па и политичко окружење. Може се рећи да један закон, ма како добро звучао, не може ту много да промени, али ипак, мислим да у границама које зависе само од законске интервенције, има места побољшању ефикасности и у оваквом Закону о парничном поступку..."

"...правно-филозофски консензус није постигнут, није успео, не знам ни како би био постигнут. Искрено да кажем, ја мислим да је важно постићи много скромнији консензус, а то је професионални концензус и управо зато, томе служе и ове наше сесије и наши округли столови. Наравно, темељна промена Закона о парничном поступку је овде разумна и оправдана. Томе нас учи искуство бивших држава насталих на подручју бивше Југославије, који су донели нове Законе о парничном поступку. Сви они апсолутно имају за основ југословенски Закон о парничном поступку из 1978. године, а то је уствари Закон из 1956. године. У својој основној концепцији, сви су они измене предузимали ради појачања ефикасности. Искуства у неким од таквих држава су добра, рецимо пример Словеније. И у Македонији имају доста добра искуства. У неким таквим државама, као што је Хрватска, су лоша, рецимо, поступак и даље дуго траје..."

"...Цео корпус онога што се зове организационо процесно право и што се зове функционално, дакле, уже процесно право, сада спада у надлежност република чланица ове државе, која се зове Државна заједница Србије и Црне Горе. Са тог становишта, није нарочито битно у ком ће се закону, на пример, наћи правила посебног поступка за брачне и породичне односе, али наравно да није небитно са становишта систематике правног поретка, да ли ће постојати некаква процесна кодификација, колико ће она бити општа и како ћемо уопште одговорити на изазове кодификације. Притом, мислим, да ту морамо мислити на неколико питања.  Прво, могућа је најшира процесна кодификација која у себе укључује, поред парничног поступка, још извршни и ванпарнични. Таквих искустава има у неким државама, поготову у оним које су правничке велесиле, на које и наше право се традиционално угледа. Наравно, ту се отвара и питање стечајног поступка, које спада у домен грађанско-процесног права, али је опет врло особен. Мислим да је за тако грандиозну кодификацију јошувек рано, јер је заиста нестабилна ситуација, пре свега са организацијом правосуђа. Али, када се вратимо само на парнични поступак, ако се ту постави у оквир оно што зовемо Закон о парничном поступку, питање кодификације, заиста наилазимо на дилеме које раније нисмо имали. Да ли у том закону има неког вишка? Ја мислим да га има. Цео онај одељак о избраним судовима требало би сместити у посебан Закон о арбитражама. То су учиниле све државе, не само на подручју бивше Југославије, него све европске државе. Ја вас упућујем на неколико серија добрих превода које је објавило Удружење за међународно приватно право. Захваљујући професору Митровићу, ти преводи су објављени и комплетно су посебни закони јер Закон о парничном поступку уређује судски поступак, ово није државно правосуђе. Наравно, највећи број питања ће се појавити у вези са посебним поступком: Да ли, рецимо, дала сам тај пример, поступак у радним споровима регулисати у Закону о парничном поступку, или у Закону о раду? Да ли посебан поступак за брачне и породичне ствари регулисати у Закону о парничном поступку или у Закону о браку и породици? Имате ту и низ других посебних поступака, рецимо, у Закону о јавном информисању, посебан поступак објављивање исправке информације, па онда државински поступак - да ли да иде у овај закон или у Закон о својини и тако даље. Сви су вам ти примери добро познати. Наравно, поред тога што постоји  спор око тога, постоји нека реалност, врте се сада разни нацрти и модели. Тако, у правничкој јавности, рецимо, постоји Закон о породици, једне групе. То је модел закона. Том групом руководи професорка Марија Драшкић. У том закону је уређена комплетна материја процесна. Не само, дакле, посебан парнични поступак, него и извршење и ванпарнични поступци који се тичу брачних и породичних ствари, са врло добрим одредбама. Није споран квалитет одредаба. Оно што је спорно је, где треба да стоје. Такође, једна радна група ради Закон о својини и поступак државински ће бити, по њиховој идеји, регулисан у том закону, што опет, није битно. Ако је добар, видећемо на крају где треба да дође..."

"... афирмативан став: о потреби и пожељности кодификације до сада су се изразили Окружни суд у Јагодини, Општински суд у Неготину, Окружни суд у Врању, Правни факултет у Нишу, Грађанско одељење Окружног суда у Шапцу, Општински суд у Зрењанину, Окружни суд у Крушевцу, Окружни суд у Смедереву, Општински суд у Смедеревској Паланци, Општински суд у Великој Плани, Општински суд у Крагујевцу, Општински суд у Ади, Општински суд у Кањижи, а негативан или уздржан став Грађанско одељење Окружног суда у Београду, Грађанско одељење Општинског суда у Врбасу, Грађанско одељење Окружног суда у Врању, а остали судови, појединци или институције, који су доставили своје сугестије, нису се о питању кодификације изричито изјашњавали. И наравно, мислим да не би било лоше да чујемо овде неке аргументе ''ЗА'' и ''ПРОТИВ''."

Из уводне речи Милоша Милошевића, судије Четвртог општинског суда у Београду и члана радне групе:

"...Текст који је радна група дистрибуирала, не представља само појединачна мишљења и ставове радне групе. Ради се о томе, да смо обрадили, прикупили и на неки начин систентизовали материјал који су судови раније достављали Савезној групи за измене ЗПП и након тога, тако да то представља скицу сабраних предлога које су судови истицали. Наравно, изазива подељена мишљења и критике, а резултат расправе о тим подељеним мишљењима треба да буду закључци са којим ћемо заједно изаћи..."

"... Код начела контрадикторности, прво питање које се као битно поставља, јесте да ли ограничити право странака на изјашњење преклузивним роковима, то би било временски или фазом поступка. Шта би то значило? Имамо ту у основи три предлога. Најрадикалнији је да припремно рочиште буде крај за изјашњење и постављање свих захтева. Мало блажа варијанта била би да то може и на главној расправи уз одређене последице које би то пратиле и које би биле изричито прописане. И трећа варијанта која би била за то да се ништа не мења у односу садашња решења...", "...друго питање које се ту отвара је: какве би санкције биле за некоришћење права на изјашњење...",  "... треће питање је: да ли постоји могућност да се домашај начела контрадикторности умањи у појединим питањима? Ми то сад већ имамо код неких процесних решења, код решења о трошковима, код расправљања поводом предлога за одређивање привремене мере и тако даље. Да ли се може у још неким питањима умањити домашај тог начела и у којој мери?"

"...Начелу савесног коришћења процесним правима је у материјалу радне групе дат велики значај. Зашто? Зато што, могло би се рећи да Закон о парничном поступку обезбеђује услове за примену члана 6. Европске конвенције у погледу права на правично суђење. У погледу тога да се долази до законите и правичне одлуке, ти механизми у ЗПП-у су обезбеђени. Међутим, делотворност у том његовом квантитативном изразу, значи, у погледу дужине трајања поступка, је потпуно занемарена. Стога је ово једно од начела на које треба обратити пажњу и можда му дати већи домашај..."

"...Што се тиче начела диспозиције и официјелности, имамо три варијанте. Једна варијанта би била да се иде на апсолутну доминацију начела диспозиције и да се практично начело официјелности и истражно начело сведе само на оне ситуације из члана 3. став 3. То је нешто што су у босанском ЗПП уградили. Друга варијанта, мало блажа, била би да се домашај диспозиције мало повећа, али да се у разумној мери задржи истражно начело и начело официјелности. Шта би то значило? По правилу странка предузима парничне радње, она иницијелно усмерава ток поступка и доказног поступка, али је и суд овлашћен, изван ове ситуације из члана 3. став 3, да утврђује и неке чињенице које странке нису изнеле и да изводе и неке доказе које странке нису предложиле, с тим да се странка не може у жалби позивати ако суд то пропусти. Трећа варијанта би била да се задрже садашња решења.

"...Закон о парничном поступку је, начелно, заснован на принципу диспозитивности. Међутим, начело материјалне истине и истражно начело, које је фактички инструмент којим се долази до материјалне истине, намећу суду многа поступања која он можда не би морао да чини. Судска пракса, чак у већој мери него што је потребно, доприноси томе. И какву ситуацију имамо? Такву да практично суд спроводи истрагу, све се сваљује на суд. Све што је у сфери страначке диспозиције може се превалити на суд и то је нешто што води дугом трајању поступка. Ту би се, на неки начин, могло интервенисати. Остаје, значи, да сада овде на расправи, кажемо мишљења који би то начини могли бити..."

            "...У погледу начела зборности и монократије: Препоруке Савета Европе афирмативно гледају на монократско суђење у првом степену. Институт судија поротника у пракси није оправдао своје постојање. Они су правни лаици, они су незаинтересовани за спор, често немају времена због великог обима посла и великог броја предмета да се добро упознају са чињеничним стањем, са правним проблемима и да активно учествују, макар да активно слушају оно што се у судиници дешава. Предлог је да се уведе начело монократије у првостепеном поступку, изузев одређених случајева којима би законодавац дао већи значај. Начело зборности би се остваривало, наравно, у другостепеном поступку од стране професионалних судија и у поступку трећег степена пред ревизијским судом. Овде би се могло поставити питање да ли се можда стандард јавности поступка умањује. Сматрам да је јавност поступка довољно обезбеђена на други начин, који је у ЗПП-у већ прописан и, имајући у виду и препоруке Савета Европе, мислим да то не би била сметња..."

"...У погледу двостепености, има такође неколико предлога око којих су подељена мишљења. Оно што би било најважније јесте питање измене правила која се тичу жалбених разлога. Прво што је од предлога изнето, јесте, да се редукује број апсолутно битних повреда на које се пази по службеној дужности. Друго, да се ограничи могућност да странка износи нове чињенице и доказе у жалбеном поступку. То сад имамо, рецимо у поступку у привредним споровима и сама та одредба у привредним споровима доноси много делотворнији поступак и много бољу ажурност него у општинским судовима. И трећа ствар - да се искључи могућност странке да се позива на било који разлог, при томе се мислило и на битне повреде, која је последица њеног несавесног поступања или пропуштања да благовремено предузме одређену парничну радњу. Видећемо колико је то оправдано и какве су могућности с тим у вези. И даље, да се измене правила о поступању другостепеног суда по жалби. Оно што је изазивало и што ће вероватно овде изазвати највише подељених мишљења, је предлог да другостепени суд, ако тужба у међувремену није преиначена, може највише два пута укинути првостепену одлуку, а након тога мора одржати расправу и мериторно пресудити..."

Проф др. Ранко Кеча, професор Правног факултета у Новом Саду

"...Дакле, имао сам прилику да на београдском Правном факултету будем један од уводничара поводом овог предлога Друштва судија и тада сам, у једном ширем излагању, указао на одређене моменте који се морају имати у виду када се приступа овој  врсти законодавних подухвата. Тичу се општег метода промене законодавства и ја у овој дискусији немам намеру да то поновим ће шира научна и стручна јавност бити у прилици да се упозна са тим идејама.

Оно што имам потребу да кажем овог момента јесте једно искуство једне изузетно рефернтне државе, та држава је Немачка, која је недавно, крајем XX и почетком овог века, извршила своју реформу грађанско-судског поступка и мењајући грађанско-судски поступак, системски променила сваки пропис у коме су се у било ком облику и у било којој рефлексији, одражавале те промене.

Нажалост, наш законодавни метод је такав да су приступи парцијални, нестао је један посебан ванпарнични поступак, земљишнокњижни поступак, уз отприлике, сличну аргументацију коју и сад чујем, а то је хитност, евиденција, сређивање евиденција итд. Читав посао је обављен тако да је та надлежност изузета од судова, поверена управи која у ничему није оспособљена да одговори том задатку.

Сличну аргументацију смо имали и када је 2000. године  донет Закон о извршном поступку, који се засновао на пар општих места који су доста некритички, у ствари и том закону, импутирали низ недостатака који, заправо, и нису последица саме мањкавости тог законског текста, него једног општег друштвеног контекста и атрофије, дакле, целокупног друштва и правног система, па је на бази тога  се ушло у један веома брз пројекат. Ми знамо да је у пуно елемената тај закон неуспешан законски пројекат. Знамо да смо недавно имали промену организационих прописа и да смо сазнали да држава није била у стању да формира судство које је наговестила, него да је то одложила до 2007. године и да смо били у прилици да практично привременом мером Уставног суда имамо судску власт. То показује да постоји једна систематска идеја о деградирању овог вида власти, судске власти, у ситуацији када су све остале власти неуспешне и у изразитим проблемима. Питања која се овде постављају као мањкавости парничног поступка, се заправо појављују као последица тога што је заправо тај деградирајући положај ове власти. Судија који је оптерећен са 612 предмета, судија који је оптерећен са 900 и нешто предмета, судија Врховног суда који је оптерећен са 300 предмета, не суди, већ нагађа. Ми се миримо са таквим стварима и сматрамо да ће промена парничне процедуре овог или оног типа, омогућити ефикасније суђење. Ја мислим да  то неће бити лако јер су друштвени контексти у којима судија врши своју дужност и користи овај постојећи Закон о парничном поступку такви, да су се изгубила нека основна обележја парничне процедуре. Кад се студентима објашњава шта је парница, онда се говори о спору у решавању. Нажалост, ми сад парницу имамо и у овим ситуацијама када тужени, односно дужник, добро зна да не дугује, исплати му се да уђе у парницу јер је такав друштвени контекс, и онда, наравно, свим могућим средствима  покушава да та парница што дуже траје. Дакле, пуно је више предмета који дођу на суд и који у друштвима, дакле, нормалног друштвеног контекста, не завређују овај вид правне заштите, него се спонтано остваре, спонтано субјекти уговорних односа реше своје односе итд. Значи, постављам овде једно питање - да ли постојећи габарити постојећег Закона о парничном поступку када би се рочишта заказивала на десет-петнаест дана, што хипотетички пружа могућност овај Закон о парничном поступку, довела до тога да парнични поступак траје четири године или би се то свело у један прихватљив оквир капацитетом одржаних рочишта и свега осталог, у један прихватљив одбир од неких осам, девет месеци, најкасније годину дана. Ја тврдим  да такве могућности и постојећи Закон о парничном поступку има, али нема судију који може у  том периоду заказати рочишта. Као изузетну могућност у престанку процесних активности, Закон је предвидео установу мировања поступка и процесне активности стају четири месеца. Нама се рочишта заказују на четири месеца, пет, шест месеци, нама су предмети нон-стоп у мировању, а да при том желимо и при томе тврдимо да су сама правила процедуре неефикасна.

Следећу ствар коју бих хтео да кажем, тиче се саме уставно-правне подлоге на бази које се треба упустити у ове нормативне подухвате. Мислим да је макар као минимум потребно јер је ту био корен проблема и атрофије правног система.  Прво, зато што се у власти која је била на власти до 2000. године, Устав користио као једна пригодна папирната  заставица којом се махало, а који се сам није поштовао од те власти. Онда је стигла друга власт, која је у правни систем унела исто присутне две идеје које негирају сваку идеју правности и права, па и сваку идеју  правне заштите, а то је истовремено присуство идеје континуитета, па онда имамо одлуке Уставних судова и имамо присуство и идеју дисконтинуитета, имамо пропис и законе који су директно противни Уставу. На таквом стању, ниједан закон парцијално посматрано, не може да функционише. Из тих разлога је нужно, макар у основним начелима, макар у неким основним правцима и сл., имати у виду ту уставно-правно компоненту од које ће пуно тога зависити. Целина остваривања система правне заштите у нашој држави је под изузетно трауматичним,  условима. И у том смислу, није само питање да ли ће се у посебној парничној процедури избрисати један посебан парнични поступак, значи поступак пред избраним судовима, и у том смислу, решити проблем.

Дакле, наша држава и они који врше кодификацију ових прописа и слично, мора бити свесна тога да су форме недржавног решавања спорова максимално неразвијене. Немамо ограничења, а то је онда исто предмет расправе приликом оваквих подухвата. Ми имамо ограничења која су нетипична у референтним европским правним системима, могућност афирмисања арбитражног решавања спорова, ограничење субјеката да могу уговарати само институционалне арбитраже домаћих субјеката. Иначе, овај вид решавања спорова се ограничио искључиво на делатност спољнотрговинске арбитраже. Сви остали облици, па чак и они институционални, које имамо у друштву, у потпуности не функционишу.

Најзад, на шта сам хтео у свему овоме да укажем, имамо један изузетно противуречан процес. Овде се каже да Португалија има мање судија него Србија. Али, сигурно и мање спорова. Веома развијене форме  алтернативног решавања и недржавног решавања спорова, судију који може да води поступак и да влада и господари тим поступком. Све док се, дакле, у овом сектору и у сегменту не исправе ствари, свака, по мом мишљењу, процедура ће бити једна утопијска идеја и слично. Сва ова места која смо сад маркирали и издвојили као проблематична, јављаће се и у будућности.

Напомињем да се то појављује у периоду када се у тзв. парадржавном сектору, заправо, запошљава један огроман број људи. Навешћу као једну илустрацију, рецимо, за ову своју тезу, да је само у Агенцији за приватизацију, дакле једној агенцији која запошљава људе да примене одредбе једног закона а има агенција које примењују само члан једног закона, запослено 309 људи. То кореспондира, рецимо,  сазиву окружног судства у Србији и било би веома занимљиво упоредити материјални положај тих људи и судија који су у прилици да воде поступак, одлучују  о овим правима. У сваком смислу, ове дискусије показују да и  то управо овим редоследом, дакле, са становишта свих европских стандарда, правна заштита мора да буде  законита. Значи, управо тим редом: законита, правична и економична, односно ефикасна. Уколико се жртвују ова два основна принципа на рачун овог трећег принципа, и дакле, уколико приступимо томе да то буде само симулација суђења и довршавање предемета, без  обезбеђивања ове две супстанце, ми ћемо имати веома пуно проблема када се брани та компонента права на правичност суђења и законито суђење.

Следећа ствар коју бих хтео да истакнем, а то су већ остварени законодавни подухвати, од којих сам неке био  у прилици и да видим. Весна је споменула стање у Хрватској и једну општеусвојену процену о неефикасности нових решења. Ја сам предавао у Босни и Херцеговини и знам одлично решења новог законодавства. Могу да кажем  да је то изузетно лоше редакцијски урађен закон, који је сам себи противречан, да се уопште одређени институти не могу разумети и схватити. Рецимо, институт доношења одлуке, сакривање апсолутно битних повреда одредаба парничног поступка, па се прогласи да их нема, а у ствари, кад се текст исчита, онда видимо да постоје ситуације у којима судија мора да одбаци тужбу, итд. итд. Дакле, ја бих био заговорник једног опрезнијег приступа.

 Прво, да се о кодификацији грађанског судског поступка,  заузме став о томе шта треба да садржи парнични поступак, шта треба да садржи ванпарнични поступак, која ће бити концепција ванпарничног поступка, јер од тога зависи и која ће се концепција парничног поступка, усвојити.

Следећа ствар јесте да се све то решава у контексту и питања која носи извршна процедура. Ту су исто тако присутна уска грла. Најзад, и позиција увођења јавног бележника, односно нотара, мора да мења концепцију ванпарничне процедуре. Једном речју, био би заговорник те тезе, да држава коначно одлучи да ли жели да има судску власт, па ако жели да има ту судску власт, да је доведе у ситуацију да она може да обавља своје послове. Значи, да може са потребном мером времена и личног и у раду по предметима, итд.. Ја сам илустрације ради, навео следећу ситуацију у раду коју сам објавио: Занемарано је да има 52 суботе, да има 52 недеље, да има судијски распуст, итд., да судија не расправља и не води предмете сигурно једно 150 дана у години. Такво је стање, је ли. И онда, таквом судији дамо предмет, без обзира каква је процедура, и без обзира како ћемо дискутовати касније о начелима, свесни тога да он не може да удовољи својим обавезама. И из тога што он не може да удовољи својим обавезама, он и не може да буде у оној власти коју врши јер је стално под осећајем, притиском кривице. И стално, значи, не обавља посао како треба. То је идеалан модел да се притиском других власти и уствари, ова власт систематски потцењује и доводи у проблеме. И дакле, то је добар доказ ово пролонгирање, формирање Управног суда и четири Апелациона суда.  Држава која има седам милиона становника, која је расула огроман новац, није била у стању да то уради за ове протекле три - четири године. Она је само изразила шта мисли о овој власти, да је жели систематски потценити и онда ћемо ми имати нови Закон о извршном поступку и слично, имати судију који заправо, неће судити. Ако се ти сектори, дакле, организационог плана не измене и упоредо не мењају, имаћемо законодавство које је међусобно противречно, различите групације по једном законодавном методу. Једна групација ради на Закону о извршном поступку, независно од групације која ради парничну материју. Трећа групација ради законодавство о нотару, шеста групација ради  законодавство о ванпарничном поступку, седма групација ради законодавство о стечајном поступку и све то чини. У ствари, супстанцу онога што називамо грађански судски поступак, односно супстанцу онога што одређујемо као овај тип, односно ову врсту правне заштите, са веома великом и присутном жељом да је стално деградирамо и да је стално доводимо у питање. Ја сам толико имао потребу да кажем..."

Добросављев Светозар, адвокат, АК Војводине:

"...по мени није толико проблем у неефикасном или можда застарелом моделу Закона о парничном поступку, колико је проблем у положају правосуђа, о деградираности правосуђа које апсолутно нема ни приближно улогу коју му поверава Устав. Ако би желели да у том правцу направимо корак, онда би морали вратити ауторитет правосуђу, примеран, на такав начин, да учинимо да оно има самосталан начин финансирања, независан од извршне власти, да судије буду заиста ваљано плаћене за обављање озбиљне, одговорне функције, да суд има сопствену судску полицију која ће се старати о извршењу сопствених одлука, о ауторитету судске власти и својих одлука итд. итд. То су нека уопштена места која ме терају на помисао да  ми у овом моменту нисмо у стању да донесемо такав један системски закон, што не значи да не би требало да вршимо одређене поправке које су евидентно потребне. Кад је у питању дилема коју је напоменула и уводничар проф. Водинелић, да ли ићи на промену свеукупног грађанског процесног права или само парничног поступка, ја свакако мислим, комплетног грађанско-процесног права. Мислим да није сметња да се тако нешто отпочне паралелно са одређеним изменама, па макар и козметичке природе, Закона о парничном поступку, који би свакако могло допринети у некој мери ефикаснијем, бољем раду судова, бржем решавању предмета остваривању заштите права странака. Примера ради, споменуто је, рецимо, да ли после другог укидања ићи на обавезну расправу пред другостепеним судом? Дај, Боже, да до тога коначно дође јер ми у Закону о парничном поступку имамо такву одредбу да се може заказати расправа и пресудити у другом степену, а ја за 32 године свог судско-адвокатског стажа, не знам ни за један такав случај. Дакле, обавезно би то увео, да другостепени суд после другог укидања, мора заказати расправу, спровести све доказе, чак и неопозиве доказе и донети пресуду јер странкама је доста да се суде 10, 15, 20 и више година. Има низ одредби које сам овако нотирао које се тичу убрзања поступка. Рецимо, на страни 40. овог материјала који ми је достављен, шира овлашћења суда код претходног испитивања тужбе, одмах је мој одговор - да. Обавезан  одговор на тужбу и санкције за пасивног туженог - да; могућност доношења мериторне пресуде без одржавања расправе, наравно - да; затим, прелиминарна конференција - да, уз усаглашавање са евентуалном, како смо је оно звали, оним покушајем мирења, итд. И коначно, нешто веома важно, озбиљно усаглашавање Закона о парничном поступку са најпре, Законом о извршном поступку. Да не причам које време имамо на релацији привредних мера у извршном поступку и у парничном поступку где смо дошли у ситуацију да Врховни суд и други судови својим становиштима креирају право, да смо потпуно поништили привремене мере из парничног поступка, не знам зашто смо их поништили. Ми више немамо институт жалбе против привремене мере,  имамо некакве приговоре, ми немамо други степен у одлучивању против тих привремених мера, исти суд одлучује о привременим мерама и низ таквих ствари. И наравно, не бих био адвокат, ако не би споменуо и постулациону способност странке и ако не бих споменуо то да је Закон о адвокатури у нацрту, већ достављен, да је Адвокатска комора Србије и Адвокатска комора Војводине, једногласно изнела свој став о томе да ли треба адвокат или не. Има око пет и по хиљада адвоката у овој држави, од којих вам ја тврдим, бар две и по хиљаде бивших судија. И ја сам један од тих и ја врло добро знам шта значи добити поднесак који сачини адвокат и судити на основу таквог инцијалног акта или кад добијете немушти поднесак странке. Ја тврдим, да макар у некој блажој форми, морамо ићи на обавезну иницијативу поступка и свих поступака путем адвоката, а у неким багателним стварима, могу да допустим да ту заиста не треба шиканирати странке и бацати у неки трошак итд. Али, код иоле озбиљнијих парница, обавезно треба ићи на адвокатуру. Адвокатура је довољно способна, без обзира на своје мане,  довољно кадровски опремљена, школована, стручна, како код хоћете. Сад имамо пар пилот програма. Један је у Нишу, један је у Београду, где смо уз помоћ искуства Шпаније преузели сервисирање, говорим о  праву заступања странака итд. То ће бити  и у Новом Саду. Дакле, то адвокатура може апсорбовати и не треба у то апсолутно сумњати. Према томе, ја јесам за то да адвокат буде обавезан у парници. Хвала најлепше..."

Мирјана Жежељ Јовановић, судија, Окружни суд у Новом Саду

"...Када говоримо о постулационој способности странке, овде је дата могућност, каже: Размотрити могућност увођења обавезног заступања од стране адвоката или лица са положеним правосудним испитом у најзначајнијим споровима и у поступку по правним лековима. Ја мислим, да би ово решење било добро, које уосталом и није новина за сада, јер ово је било регулисано и грађанским парничним поступком из 1929. године, где је постојао институт тзв. принудно заступање адвокатом, а то би даље значило да, ради бржег и ефикаснијег вођења поступка, дакле и квалитета вођења самог поступка, треба прописати поступке или поједине парничне радње, управо како је и овде речено, где странке морају обавезно имати адвоката, где ће их дакле, обавезно заступати адвокат. У противном, према овом решењу старог грађанског парничног поступка, дакле, у противном, парничне радње које нису предузете од стране адвоката нису важиле. Ја мислим да би ово било добро решење, па макар направити рестрикцију и увести обавезно заступање путем адвоката за поједине парничне радње. Ово нам је јасно и због чега, како је и колега рекао, кад добијемо поднесак, кад добијемо одговор на тужбу, или тужбу од странке која нема адвоката, ми не знамо шта ћемо са њом да радимо. Дакле, то би олакшало посао суда и довело, наравно, до бржег и ефикаснијег завршетка поступка. Дакле, слажем се са овим предлогом.

 Што се тиче способности бити пуномоћник, овде су дате следеће могућности. Каже, размотрити правило да пуномоћник странке може бити само адвокат, изузев лица запослених код странке која је правно лице или ималац радњи и блиских сродника странке која је физичко лице. Ја бих се осврнула на ово последње. Дакле, блиских сродника странке, која је физичко лице. При томе, мени није од значаја да ли је неко блиски сродник странке или не. Чињеница је да би странку у том поступку заступало физичко лице, опет неквалификовано за то. Ми смо сви из другог степена дуго судили тај први степен и судије општинског суда су овде присутне и имају таква искуства, да је некад пуномоћник, управо то физичко лице, био сродник са странком или не био сродник, још нећу да употребим грубу реч, да кажем да је још неписменији од те странке и долазимо у ситуацију да добијамо поднеске од тзв. пуномоћника, и ја увек кажем, па боље да их је писала та странка. Значи, ја се не бих сложила с тим да то буду блиски сродници, несродници странке, дакле физичка лица која опет нису квалификована.

Рекла бих неколико речи о начелу поучавања неуке странке, то апсолутно поздрављам. Нарочито, како је речено у  тачци 2. Каже: изричито забранити да суд поучава странку о оном што се односи на њене диспозитивне радње, па, каже, које су то диспозитивне радње. То је заиста право олакшање за суд јер ако сте ви у ситуацији да судите, да радите све оно што радите као судија, па ако још и морате поучавати странку како треба његов захтев да изгледа, ја мислим да је то јако тешко. То ми сви знамо, то не треба да вам понављам. Значи, овај део је апсолутно у реду и евентуално задржати да се конкретизују обавезе суда у погледу поуке, дакле, да не читам то је тачка 1. Када сам малопре говорила о праву странке на стручну правну помоћ и све оно што сам рекла и зашта се залажем да буде, морам да кажем и то да је и ова примедба у реду, о пратећим прописима. Дакле, било би апсолутно корисно  пратећим прописима детаљније регулисати питање финансирања бесплатне правне помоћи. Управо, из ових разлога. А када сам говорила о том принудном заступању адвокатом, дакле, институт који је регулисан грађанским-парничним поступком из 1929. године, тамо се чак помиње адвокат по службеној дужности. То би то било за поједине поступке, па сад они одвајају који су то поступци. Рецимо, неки компликованији, не би сад конкретно могла да вам кажем или за поједине парничне радње. Дакле, кажем, помиње се и адвокат по службеној дужности, само ту треба ипак бити мало и рестриктивнији. Ето, толико..."

Проф. др. Весна Ракић Водинелић, члан радне групе

"...Извињавам се што опет узимам реч, али мислим да је питање које је покренуто у вези са проширењем обавезног заступања од стране адвоката, битно са још једног становишта које није у овом нашем документу изричито речено. Наиме, оставићу сад по страни дилеме да ли то треба, не треба. У оним државама где се проширује заступање адвокатом, ево, одмах да кажем, ту је важан пример немачког ЦПО-а, тамо је обавезно заступање адвокатом пред свим судовима изузев  пред најнижим судом опште надлежности. И шта су они успели да постигну када су усавршавали у 20. веку ЦПО? Проблем достављања су решили преко адвоката. Дакле, достављање од тада више није било у рукама суда, није суд био дужан да спроводи радње достављања, него се достављање вршило од стране адвоката - адвокату. Наравно, то подразумева једну страшно озбиљну адвокатуру, нарочито озбиљну Адвокатску комору, која би била спремна да предузме дисциплинске мере ако би ту дошло до одређених злоупотреба. То је дакле, један аргумент који се врло често користи да би се поступак упростио. И заиста, у Немачкој са достављањем из једне канцеларије у другу, нема никаквих проблема. Мислим, они просто знају шта их чека ако покушају било какве манипулације са достављањем. Код нас, ја  не знам да ли би то тако било успешно, поготову због тога што ја не знам да ли је Адвокатска комора Војводине изрицала какве дисциплинске мере, али знам за Адвокатску комору Београда да за последњих више од 20 година, није изрекла ниједну дисциплинску меру због злоупотребе овлашћења адвоката у поступку. Дакле, то би био један аргумент који није изнесен и о коме би свакако требало размишљати, с тим што ја имам ту ограду да не знам, заиста, како би то код нас функционисало, односно, бојим се да не би баш нарочито добро функционисало.

 С друге стране, знате, имате права у којима уопште, ни пред једним судом, не постоји обавеза заступања адвокатом. То су Сједњине Државе. Они сматрају да је то противно принципу демократичности. Свака странка има право да пред било којим судом предузме било коју радњу. То су та два различита модела. Ми се  залажемо за проширење заступања од стране адвоката. Мислим да су драгоцени аргументи које је колегиница данас овде изрекла. Помињем и овај аргумент који није у папиру изричито изнесен, као онај који је друге државе, у конкретном случају Немачку, наводио на то да прошире заступање од стране адвоката. Како би функционисало код нас, тешко је рећи...."

Милица Богдан Личен, судија Окружног суда у Новом Саду

"...Морам  да направим једну дигресију, везано за идеју да уведемо обавезно заступање путем адвоката за неке поступке. Али, није то везано само за ту ситуацију. Мислим да имамо за сада велики проблем о којем нико не размишља, а то је питање трошкова поступка, односно питање награђивања адвоката у парничном поступку. Мислим, да док год не будемо везали награђивање адвоката у парничном поступку само за вредност спора, дакле, да он може у једној парници која вреди 100.000,00 динара, да наплати од странке само проценат, два или три посто, независно од броја предузетих радњи, да наша идеја да се парнични поступак сконцентрише, да се води ефикасније итд. неће уродити уопште плодом. Ми сада имамо ситуацију да адвокати уопште немају интерес да поступак траје кратко. Они то имају само као тужилачка страна. Али, као тужена страна, ни случајно. Они одуговлаче поступак, захтевањем да се рочишта одлажу. Ту имамо низ злоупотреба. То смо сведоци, мислим да свако ко ради у пракси зна како то изгледа. Значи, морамо инсистирати да се упоредо са изменама Закона о парничном поступку и то питање стави на дневни ред. Колико сам чула од колега који су нам били из Немачке, да је тамо рецимо, питање награђивања адвоката управо тако регулисано. Значи, одређени проценат од вредности спора, па нек траје парница десет година, он зна да ће из тога добити само два посто. И, онда је, наравно, и интерес адвоката да поступак траје кратко. Толико..."

Рајна Андрић, адвокат АК Београда, члан радне групе:

"...Адвокатска комора Србије, својевремено у Тарифи о наградама и накнади за рад адвоката, имала је једну одредбу да адвокат може да уговори награду за свој рад у проценту. Морам да вам кажем да је Уставни суд по нечијем предлогу утврдио неуставност и незаконитост те одредбе. Значи, то је сад једна деликатна ситуација. Ја се иначе слажем са вама да би то боље стимулисало адвокате, свакако да би утицало на ток поступка и чини ми се да су такви у погледу, на пример, код новог Закона о стечају, да се размишљало, не знам да ли је ушло у дефинитиван текст,  одредбе да и стечајни управници буду награђени процентом у односу на вредност имовине коју уновче у поступку. Значи, управо са том истом идејом. Ето толико. Али, значи, у овом тренутку, видите, утврђено је да је неуставно и незаконито. Значи, ми сами као адвокати, нисмо у могућности да то кроз нашу тарифу решимо. То би требало онда, значи, можда у оквиру Закона о парничном поступку...."

Др Александар Радованов, судија Окружног суда у Новом Саду

"...ако посматрамо и наше грађане, апсолутно они с оправдањем истичу да је тај поступак дуг, неефикасан,а  посебно кад дође и до извршења, зна се који се тамо проблеми појављују. И ту се сад отвара оно питање - да се сви процесни закони апсолутно морају посматрати у једној целини. Не може се парцијално решавати само парнични поступак, занемарити извршни поступак, занемарити ванпарнични поступци, сви они у тој својој укупности решавања врло значајних питања и субјективних права грађана, морају бити на адекватан начин нормирани.

Када је реч о самом парничном поступку, сматрам да ми, као судије и као Друштво судија и уопште професионалци, морамо са чистог тог професионалног аспекта указати, а ми углавном знамо које су то тачке где тај поступак успорава,  чини неефикасним итд. Невезано, значи, за овај сегмент на коме се паралелно мора радити, подржавам иницијативу радне групе и мислим да је овај материјал веома добра грађа и полазна основа за расправу, да је управо и указано на та питања која се појављују као спорна и која треба разрешити. Питање је сад само за која се решења определити јер је понуђено више варијанти и више алтернатива и ту морамо пронаћи решења која ће бити оптимална за нас овде у Србији јер не можемо само верно пресликавати ни амерички модел, ни холандски модел итд. Морамо остати верни овом аустријском концепту који је код нас заживео и који ипак функционише, али га морамо модернизовати,  морамо дати нека нова решења у вези појединих института, управо зато да би тај поступак убрзали.

Када је реч о начелима поступка, сматрам да начело диспозиције треба да буде доминантно начело у нашем парничном поступку. Мислим да смо прошли оно време када смо превише тог истражног начела и начела официјалности уносили у ЗПП. Ако је то био резултат неког система који нам је можда био узрокован заштитом друштвене својине, заштитом државне својине, социјалистичког самоуправљања итд. сада се тај концепт напушта, нема га више. Паралелно егзистира више облика својине и практично долази до изражаја све више грађански приступ начелу диспозиције јер се ради о грађанским правима и он мора бити присутан и заступљен у нашем парничном поступку. А  истражно начело ограничити у оној мери где је заиста потребно да се обезбеди поштовање института јавног поретка, да се обезбеде, значи, она начела која су сад већ постала и универзална и да се не дозволи располагање  оним диспозицијама  којима странке иначе и у грађанском праву не могу да располажу. То је члан 3. став 3.

Даље, мислим да треба, кад говорим о овим начелима, размишљати и о томе да се судови растерете. О томе ће бити сутра речи везано за посебне парничне поступке, али је и данас било о томе речи.  Весна Ракић-Водинелић је о томе говорила. Заиста су судови оптерећени са великим бројем предмета и оних предмета који не би требало да буду пред судом. Ту мислим првенствено на један велики број спорова који се воде, а који би могли да буду предмет арбитраже и арбитражног поступка. Ми морамо инсистирати, радити на томе да афирмишемо што више арбитража и арбитражних поступака. Па, молим вас, у читавом свету, у Европи, је арбитража заживела. Једино код нас она још не живи. Знате, ако ми то не покренемо, ако ми на томе не радимо, ми чак нисмо ни донели посебан Закон о арбитражи. Ја нисам сигуран, мислим да смо једини у Европи, не знам да ли и Албанија има или нема, али остали сви имају, знате. Друго, Закон о нотарима, о јавним бележницима. Погледајте само, ја имам нека сазнања, Хрватска, Македонија, Словенија, Босна. Дакле, ми морамо на томе инсиситрати да заиста на суд долазе они спорови који јесу материја судских спорава, а све оно што се може решити путем арбитраже, се мора дати арбитражама и на тај начин би добили и у брзини и у ефикасности самог поступка. Посебно бих хтео да говорим о начелу забране злоупотребе процесних овлашћења. Чињеница је да се ово начело, иако  Закон о парничном поступку  лепо прописује, у пракси доста злоупотребљава, а не санкционише од стране суда. Ми морамо мало критички и на себе да се осврнемо. Мислим да судије недовољно користе и ова сада постојећа овлашћења у Закону о парничном поступку, да би заиста били оно што се каже dominus litis у парници и да би заиста парницу држали у својим рукама. Заиста се кроз преглед појединих предмета може запазити као да адвокати воде спор. Ако је то тако, онда је то и  критика делимично и на наш рачун. Морају се поштовати процесна права, морају се спречавати овим мерама која су сада предвиђена, али се морају предвидети и додатне мере, нажалост, да би се спречиле и друге неке злоупотребе које су сада неефикасне. Једно од тих питања је споменуто: Питање изузећа судија. Молим вас, то се страшно злоупотребљава и практично на тај начин одуговлачи поступак. Ви имате један дан изузеће, па сутрадан, кад председник одбије, одмах ново изузеће итд. Дакле, уочене су ту неке слабе тачке постојећег ЗПП-а, које би се бољим нормирањем апсолутно могло отклонити, али наравно, увек имајући у виду и то да се на тај начин не ограничавају субјективна права грађана у заштити њихових правних интереса. Уопште, кад је реч  о начелима, ту се увек поставља оно питање како их изнијансирати, како их одмерити. С једне стране, имате начело економичности, начело убрзања поступка, с друге стране начело законитости. Мора се наћи једна, заиста, права мера да се пружи пуна правна заштита грађанима у остваривању права која су и уставом и законом загарантована, али с друге стране, да се ипак  сведе у ону меру примене и легалне процедуре, која ће омогућити да у заиста једном разумном року се и дође до финала, односно до те пресуде које странке желе и хоће и на крају крајева, на које имају и права. Ја сад, право да вам кажем, нисам баш онако сложио сва та питања која сам мислио да изнесем, али бих се сад задржао на овим  питањима, па у даљој дискусији се може још о нечем говорити. Хвала лепо..."

Драган Скоко, судија Окружног суда у Зрењанину

"...У оквиру начела диспозиције и начела официјелности, скренуо бих вашу пажњу на једно конкретно питање и то чисто из прагматичних разлога. Ради се о питању везаности грађанског суда о чињеничном основу тужбеног захтева, односно тужбе. Слажем се са колегама, претходним дискутантима, који су прихватили да се у погледу овог питања примени и да доминира начело диспозиције, а начело официјелности само кад је то нужно потребно тј. у с�