IZLAGANЈE PROF DR ZORANA TOMIĆA

NA TRIBINI DRUŠTVA SUDIJA SRBIJE

"U SUSRET NOVOM USTAVU – PRAVOSUĐE, DAN POSLE"

Profesor doktor Zoran R. Tomić  sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, stali član  Visokog saveta pravosuđa Republike Srbije

ZORAN TOMIĆ:

Hvala lepo.

Prilično je katastrofičan drugi deo naslova ovoga skupa: "Pravosuđe, dan posle". To je prvo što mi je palo na pamet kada sam dobio i pročitao poziv. I to je doprinelo da dođem, pored ostalog.

            1. -  Kažu da je nagađanje  najrasprostranjeniji oblik ljudskog saznanja. Bojim se da ovde neke stvari nagađamo, naročito dve. Prvo - kako će izgledati Ustavni zakon za sprovođenje novog (pretpostavljeno potvrđenog) Ustava.  Drugo - kakvi će biti budući pravosudni zakoni, doneseni na temelju novoga Ustava. U obe stvari, stručnjaci mogu da pomognu nešto više nego što su stvarno doprineli načinu i postupku donošenja Ustava i oblikovanju njegove sadržine. Elem,  još uvek ima varljive nade, i zato smo ovde:  optimista sam jedino kad sam među stručnjacima, a danas sam  ipak nekakav umereni optimista.  

            Rekao bih, u prvome redu, da je ovaj Ustav donet na podlozi ideje o normativnom političkom pragmatizmu: Ovako kako se stupa na društvenu scenu - bez javne rasprave i partijskim konsenzusom,  i  baš ove i ovakve sadržine.  On se donosi (govorim ovo zbog ambijenta, a ne zbog političkog momenta) - prvo - da bi se na sledstvenim izborima sačuvala vlast, odnosno  da bi još neko pokušao da osvoji vlast, makar neki njen deo. Zatim, drugo, da bi se stvorio unutrašnji pravni alibi  zbog verovatnog faktičkog i međunarodnopravnog gubitka Kosmeta. Treći razlog za plasiranje baš ovakvog Ustava, po mome mišljenju, je nastojanje legitimisanja pred Evropom da se raskrstilo sa Miloševićevim ustavnopravnim nasleđem. 

            2.  - Dakle, to je pravno-politički ambijent od koga bi pošao kada zborim o pravosuđu u novome Ustavu. Mislim da je, uopšteno uzev, pravosuđe ostalo na margini, osobito po količini i nedorečenosti odredaba njemu posvećenih. S druge strane, pak, prilikom sastavljanja ustavnih normi o pravosuđu vodilo se računa da se tekst napiše tako da u pojedinim tačkama bude "uštinuto" taman dovoljno da bi se budućim merodavnim zakonom uradilo u odgovarajućem političkom trenutku ono što je volja tadašnje vladajuće garniture, nezavisno od demokratske matrice.  No, svaki Ustav je ipak samo ustavni dokument.  Ustav ne treba ni precenjivati, a ne treba ga ni potcenjivati. Mnogo šta zavisi od konkretnih društvenih okolnosti, od odnosa političkih snaga, posebno. Međutim, uz narečenu relativizaciju, stoji zaključak da je osetan broj važnih pitanja u domenu pravosuđa neopravdano spušten na zakonski nivo. To je jedno. Drugo, ne zaboravimo -  novi Ustavni sud nije formiran, ne funkcioniše usled nekompletnosti  ni ovaj aktuelni. Od tumačenja ustavnih normi od strane budućeg Ustavnog suda u pogledu ustavnosti zakona koji budu doneseni, kao i njihove usklađenosti sa opšteprihvaćenim nadnacionalnim pravilima i međunarodnim standardima - umnogome će zavisiti i ukupni položaj pravosuđa.  Videli smo da je u proteklom periodu Ustavni sud korigovao  pojedine zakone iz  ove sfere, pa se nadam da će to učiniti - bude li za to pravne potrebe - i u budućnosti. Tu su neki tragovi optimizma  koje sa mukom nazirem i iznosim. 

Paradoksalno, ali nalazim da Ustav - što se tiče pravosuđa - nije najviši unutrašnji politički akt u sadašnjoj Srbiji.  Starija od predstojećeg Ustava je Nacionalna strategija reforme pravosuđa (iz 2006. godine). Mnoga ustavna rešenja sadržana su prethodno u toj Strategiji, i jednostavno preneta u Ustav, a zebem da će neka od njih - i to baš ona rđava - biti supstanca i novih pravosudnih zakona. Tako, praktično, ovaj Ustav sagledavam - pored ostalog - i kao  razrađivanje odnosne Nacionalne strategije koja nas, držim, uglavnom vodi stazom političkog pravosuđa.  I to, naročito: zbog nadležnosti i toka izbora nosilaca pravosudnih funkcija,  posebno kod njihovog prvog izbora, još više zbog položaja, sastava i načina izbora Visokog saveta sudstva  i Državnog veća tužioca. Tako, ima više momenata preplitanja Nacionalne strategije reforme pravosuđa i solucija novog Ustava. Tako, prvo, Visoki savet sudstva ima 11 članova  od kojih je 7 iz korpusa sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, 6 izabranih a jedan je, po položaju, predsednik  Vrhovnog kasacionog suda. A sve ključne odluke Visokog saveta sudstva donose se od strane jedne kvalifokovsne, velike većine: Strategija  veli najmanje  8 članova mora da bude "za"!  To tumačim kao realnu mogućnost stavljanja neke vrste veta  kod glasanja u Visokom savetu sudstva, što je  u stvari nagoveštaj moguće blokade od strane njegovih članova koji ne pripadaju samome sudijskom krugu. Toga u postojećem Zakonu o Visokom savetu pravosuđa nema. Videćemo šta će pisati u budućem istovrsnom zakonu, ali mi e izgleda verovatno da zakon neće odstupiti od intencija Nacionalne strategije. Osim ako se ne donese neka sledeća! Drugo: ministar pravosuđa je po položaju i dalje stalni član ovog, po definiciji vrhovnog tela sudske samouprave (danas Visokog saveta pravosuđa, sutra - Visokog saveta sudstva); tako ostaje i spoljna i unutrašnja kopča Saveta sa resornim ministarstvom, tj. pravno obezbeđeni dvostruki snažni uticaj izvršne vlasti na pitanja sudske samouprave koja time podosta gubi na suštini i punoći. Treće: Okolnost da će u Visokom savetu sudstva sedeti kao stalni član predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine - predstavlja škodljiv politički ustupak, bez presedana. Četvrto: Činjenica da na izbor dva stalna dva člana Visokog saveta sudstva (koji dolaze izvan redova pravosuđa) od strane Parlamenta, ni sudstvo a i cela pravnička struka  ne mogu institucionalno da utiču (u smislu predlaganja, ili bar davanja mišljenja) - govori sama za sebe. Tu nipošto nije dovoljno da se ustavno saopšti da mora da bude reč o "uglednim i  istaknutim pravnicima"! Peto: U Visokom savetu sudstva advokatura nema svog stalnog predstavnika (kao što je sada slučaj), tako što bi bio izabran od strane samih advokata. Doista, kao što znamo ima raznih profesora prava, ima raznih sudija, ima i raznih dkvokata. Najnovija ustavna formula (koja se ogrničava na to da jedan član Saveta mora da bude advokat) ne garantuje da će baš taj advokat (izabran od strane Parlamenta) valjano predstavljati advokatsku branšu (a da neće podleći nekom partijskom uticaju, odnosno da nije eksponent neke partije).  Šesto: U Ustavnom tekstu se ne pominje da sudije sa stalnom sudijskom funkcijom - kao izabrani članovi Saveta, njih 6 -  moraju da odslikavaju celinu strukture sudstva (sve njegove nivoe), kao što se jasno preporučuje u odgovarajućim međunarodnim aktima: rečju, o ravnomernoj zastupljenosti celine sudstva u njegovom krunskom samoupravnom organu, nema ni slova. Najzad, sedmo: Odluka Visokog saveta sudstva  podložna je žalbi o kojoj odlučuje  Ustavni sud.  Poštujem Ustavni sud, ali to je svakad po prirodi njegove funkcije "suđenja pravu sa stanovišta višeg prava" - ipak legitimni političko-sudski organ.  A način kako se u novom Ustavu predviđa da on bude sastavljen i biran, teško da može izbeći opet neki politički kompromis, opet kalkulacije i opet nekakve usglašene liste kandidata. Dakle, sve u svemu, krajnje uprošćeno: Pravosuđu lako može da se desi da bude u političkim makazama  između budućeg Ustavnog suda kao metasudske instance (on je inače izvan sudske šeme),  Ministarstva pravde i Narodne skupštine. Ukratko: priklješteno sa ta tri punkta. Da li tada ostaje dovoljno istinskog prostora za njegovu i sudijsku  stalnost i nezavisnost. Moj odgovor  je - ne!

                        3. - Što se tiče pretećeg takozvanog generalnog reizbora sudija, ja ga, najpre, ne zovem i ne smatram "reizborom sudija"! To su u stvari još ranije politički najavljeni novi opšti pravosudni izbori i selekcija sudijskog kadra. Jer, reč "reizbor" ukazuje da će ponovo da se biraju maltene isti ljudi, a to niko ne garantuje, bez obzira da li su posredi sadašnje sudije pred penzijom, ili pak  početnici. Želim da verujem da taj hipotetički novi ošti izbor, ta selekcija neće biti partijska.  I želim da verujem da neće zavisiti (a nikako ne uspevam da sebe u to uverim!)  od odnosa političke moći, od političko-partijskog dogovora koji je rezultirao i parlamentarnim izglasavanjem ovoga Ustava.  Razume se,  na predočenom planu su pretežni elementi nagađanja, ali iako prisusutvujemo stručnom skupu, možemo, uz priritetne pravničke argumente, ponešto što je u sferi politike - i predviđati.  Izgleda da se u celoj stvari  ide po onoj krilatici - "najbolji  auto je novi auto" tj. "hajdemo da napravimo nešto novo": Novi ustav, nova haška izručenja, novi status Kosova,  pa i nove srpske sudije i tužioce!!  I onda će navodno sve biti bolje.  Sva je prilika da to u pola glasa i evropski odlučioci podržavaju. No, ne mslim da je svakad novo automatski bolje od onog/ovog što imamo. Da dodam još jedan argument protiv tog tzv. reizbora. Mogu  da razumem kao logično da novi Ustav - kao temelj novog ustavnog sistema - podrazumeva ipso iure i izbore na svim nivoima, što će reći i  novoizabranu političku vlast. Ali smatram da nova mreža sudova, novi način izbora sudija (kao i novi naziv Vrhovnog suda i td.)  pravno - ostavimo načas politiku po strani! - ne znače samim tim i retroktivno razrešenje svih postojećeih sudija!! Daleko pravednije je i prirodnije da se zbog nezavisnosti i stalnosti sudija, zbog njihovih stečenih prava, zbog pravne sigurnosti i kakvog-takvog poverenja, to obećano "novo" tiče samo budućih pravosudnih izbora, a ne i poništavanja onih već izvršenih izbora tokom svih prethodnih godina. Jer, treba poći od toga  da su jedino izvršna vlast i zakonodavna vlast ortodoksne kategorije političke vlasti. Sudska i javnotužilačka su, zajedno - pravosudna vlast. A ona je klasična, prava-pravcata - pravna vlast. Naglasak je (ja sam svestan po malo utopističkih nota ovoga  što pričam!) na stručnosti, a ne na modelu "političko-izbornog plena"! Da li sa svakim ustavom i promenom  političke garniture mora nužno da menja i celokupn pravosudni kadar? Smatram kategorično da ne!! Pogotovo što imamo ustavni kontinuitet, govorim o ustavnom kontinuitetu procedure ustavnog preobražaja, a ne o samoj kompletnoj sadržini konstitucije. Podsećam: Novi ustav se donosi na podlozi  revizionih odredaba prethodnog,  pa ne vidim ubedljivog razloga da se ustavni kontinuitet  dovodi u korelaciju sa diskontinuitetom sudijske stalnosti! Što ne znači da delimično posustalo i mestimično žabokrečinasto srbijansko sudstvo (pravosuđe) ne treba delotvornije, hrabrije i odlučnije obnavljati, naročito pravno valjanim uklanjanjem onih dokazano nesavesnih, nestručnih a posebno kriminalizovanih sudija. Isto vredi i za javno tužilaštvo.

               Inače ne delim stav predsednice Vrhovnog suda  koja je javno rekla "da se pravosuđe ne plaši reizbora". Dozvolite, iako sam profesor a ne sudija, niti tužilac, da kažem: Mislim da itekako pravosuđe ima razloga da se u ovom društvenom trenutku i atmosferi pribojava tzv. reizbora! Sa postojećom Nacionalnom strategijom, sa ovim i ovakvim Ustavom i zakonima neizvesne sadržine, sa sadašnjom konstelacijom političkih snaga u Srbiji - pravosuđe ima ozbiljnih osnova da strahuje od radikalnih kadrovskih turbulencija, praćenih mogućom političkom arbitrernošću i diskrecionarnošću. Razume se, to je delimice nagađanje, pa se tako vraćam na početak moga izlaganja o elementima katastrofičnosti  u naslovu današnje teme.  

           Uostalom, da li ako izvesni lekar (neka bude, recimo, i "stručno nedostojan" i desetina njih u određenom razdoblju) pogreši u dijagnozi ili/i terapiji pa mu primerice pacijent umre na hiruruškom stolu, da li ako nekolicina (ili više njih) lekara primi mito, i slično  (imamo takve "doktorske" slučajeve u medijima, kao što imamo istovrsnre afere i u pravosuđu, što važi i za pojedine advokatske manipulacije ogrešenja o moralne i pravne norme) - treba linearno sankcionisati čitav taj stalež? Da li zbog toga tada treba redom preispitivati sve medicinske, lekarske diplome, generalno?!  Treba poći od toga da je i pravništvo nezamenljiva, legitimna i ugledna branša,  da je i njemu presudno znanje, da bi neizostavno u ovim pitanjima trebalo da dominira  (pored poštenja) pravnički zanat a ne partijska politika. Takođe, ogroman i delikatan posao (i kvantitativno i kvalitativno) je taj tzv. planirani reizbor. Nema garancija da u njemu neće biti znatne samovolje, revanšizma i pristrasnosti, nema uopšte garancija da će biti objektivnih kriterijuma njegovog sprovođenja, nema garancija da će se ti, čak eventulno i ustanovljeni objektivni kriterijumi uopšte ispravno i čisto sprovesti u život... Stoga mislim da je veća opasnost, da je veći rizik da se tzv. opštim reizborom pravosuđe do kraja upropasti, politizuje i degradira, od sumnjive šanse da se ono jednim revolucionarnim zaokretom konačno "postavi na zdrave noge".  Za tako nešto je potrebno mnogo više od totalne kadrovske čistke! Možda je bolje i realnije da se - pored svega ostalog (u organizacionom, meterijalnom i drugom smislu) - evolutivno, "u hodu", ali dosledno, uporno, neprestano i kudikamo strože nego do sada, u pravosuđu razdvajaju i odvoje oni koji uzorno i čestito rade od onih koji se moraju sankcionisati zato što - ili ne rade, odnosno rade nedopustivo sporo ili pak ne znaju da rade, ili svojim nepravilnim i nedopuštenim radom i ponašanjem čine pravosuđu i svima nama ogromnu štetu.

            Hvala lepo.

Preuzmi ceo dokument u PDF formatu