Z A P I S N I K

sa okruglog stola na temu »Ustavno utemeljenje nezavisnosti sudstva«, Beograd, 17.04.2004. godine, Hotel M

sastanak je počeo u 10:00 h

Dragana Bojević: Gospodin Ministar je samo hteo jedno pojašnjenje...

Ministar pravde: Samo jedno malo pojašnjenje. Stoji činjenica da u Ustavu nema one odredbe o Visokom savetu. Da se taj uslov zadovoljava time što u visokom savetu ima najmanje 50% sudija pa ispunjava onaj uslov iz Ustava da sudije predlažu ili razrešavaju. Znači, neophodno je da ima najmanje 50% po svim ovim dosadašnjim varijantama. Ne mislim na one predhodne nego one iz 2001. godine i ove sada imaju više od 50% i de fakto da na taj način pokriva i zadovoljava onu ustavnu odredbu o tome da sudije predlažu razrešenje i izbor svojih kolega i predsednika.

Dragana Bojević: Dajemo reč Maji Tratnik, predsedniku Evropske sekcije medjunarodnog udruženja sudija, koja inače može i iz tog aspekta i aspekta jedne slične tradicije i sličnih pravnih sistema u kojima smo do skoro živeli da kaže kakva su iskustva u Sloveniji u vezi oveih ustavnih reformi koje su oni već odavno izvršili

Maja Tratnik: Zahvaljujem pre svega pozivu Saveta Evrope u ime koga ću dati ovo uvodno izlaganje a svakako zahvaljujem i Udruženju sudaca Srbije na pozivu. Ja sam bila i u Nišu pa ću ono što sam pripremila malo skratit jer kaolko sam pogledala na Tajm tabl, izmedju pauze samo sam još ja, ono što vas deli do pauze samo sam ja. Pošto je govorim vrlo dobro, uopšte ne govorim dobro srpski, ja sam pripremila svoje izlaganje na engleskom, pa posle ću se uključit u diskusiju pa ću pokušat srpski. Za one koji ne me znate zovem se Maja Tratnik, živim i radim u Ljubljani, sudac sam Apelacionog suda u Ljubljani, radim na krivičnim predmetima više od 20 godina i sada sam i predsednik Sudskog saveta u Sloveniji. U januaru prošle godine, 2003. izabrana sam za podpredsedniku Svetskog sudačkog udruženja i za predsednicu Evropske asocijacije sudaca. Sad đu na engleskom nastaviti. ....

Dragana Bojević: Mi smo sad sa ovim usvodnim delom završili, a nadam se posle pauze da ćemo moći da se koncentrišemo na ovaj konkratan naš predlog, i na dileme koje smo sami imali i koje želimo da u ovoj diskusiji razrešimo. Ja se sada zahvaljujem na dolasku ??????

Omer Hadžiomerović: Ja sam želeo, samo sam hteo ispred ove naše radne grupe koja je radila da dam nekoliko objašnjenja šta smo mi imali u vidu kada smo predlagali neka rešenja, a s obzirom na primedbe koje smo danas čuli tokom diskusije. Jedno od pitanja je bilo da li je dobro da postoji kvalifikovana većina za donošenje zakona iz oblasti pravosudja. Kada smo predlagali 2/3 većinu ili pola plus 1 glas imali smo pre svega u vidu da su se kod nas u poslednje tri godine vrlo često menjali vrlo važni sistemski zakoni o pravosudju i to bez neke jasne koncepcije. Dakle, nije bilo jasno šta se želelo postići takvim izmenama. Svaka sledeća izmena nije bila, da kažem, razvijanje predhodne koncepcije, nego uvodjenje nove. To je unosilo znatnu nestabilnost u sudijsko telo i uopšte u sudijski sistem, i mislili smo da bi bilo dobro da se kroz kvalifikovanu većinu u Parlamentu za donošenje ovih zakona to ubuduće spreči. Dakle, tako rešenje postoji u Makedoniji, u njihovom Ustavu je predvidjena 2/3 većina. To je ono što smo imali u vidu kad smo stavili ove dve alternative. Drugo pitanje koje je bilo postavljeno jeste medjusobna kontrola tri grane vlasti. Da li ovakva ustavna rešenja sprečavaju tu kontrolu. I opet hoću da napomenem da smo imali u vidu kod izrade ovih predloga činjenicu da je u poslednje vreme nametnuta u javnosti jedna teza da su problemi u pravosudju kojih ima evidentno, posledica suviše velike nezavisnosti pravosudja. Vrlo često ste imali izjave »hteli ste nezavisno pravosudje, evo gledajte šta oni rade«. Neke stvari koje su se dešavale i ako su bile loše u pravosudju su se objašnjavale velikom nezavisnošću. Mi smatramo, u Društvu sudija, naprotiv problemi koji postoje u pravosudju su godinama gomilani zato što smo imali nezavisno pravosudje. Poistavljeno je i pitanje i kao alternativa za izbor sudija. Kod prvog izbora sudija da to bude na odredjeno vreme. To je iskustvo koje postoji u Nemačkoj, postoji i u Hrvatskoj. MI smo to imali u vidu ali smo smatrali da u ovom trenutku ne bi bilo dobro da to udje kod nas kao rešenje pre svega imajući u vidu društveno političke prilike u zemlji gde bi ponovo Parlament kroz 5 godina ukoliko ostane sadašnje rešenje u Ustavu, da to je Parlamet taj koji bira sudije, ponovo birao kroz 5 godina. Smatrali smo da je mnogo bolje obezbediti mehanizam koji će sprečiti da na sudijsku funkciju ostanu oni ljudi koji, po svojim kvalitetima i profesionalnim i moralnim to ne zaslužuju. Ili prosto rečeno ja ne mogu da zamislim situaciju da posle 5 godina neko ne bude ponovo izabran ili reizabran za sudiju, a da on prethodno nije razrešen zato što ne zaslužuje da bude sudija. Vrlo je teško. Zašto neko 5 godina da radi i mi sad posle 5 godina utvrdjujemo da on nije sposoban. Treba razviti mehanizme da takvi ljudi i ranije odu iz pravosudja ukoliko to ne zaslužuju. Kod pitanja »Imuniteta« mi smo smatrali da to treba da ostane. Ono postoji i sada u našem Ustavu kao jedna od garancija nezavisnosti ali smo pokušali da otklonimo neke propuste koji u tom rešenju po našem mišljenju postoje u sadašnjem ustavu. Jedno je tiče kapaciteta tog imuniteta. Dakle, mi smo se isto opredelili za funkcionalni imunitet, ne opšti imunitet, s obzirom da se sudije biraju doživotno a predstavnici druge dve grane vlasti na odredjeni period, pa je i logično zašto oni imaju opšti imunitet. Zadržali smo funkcionalni imunitet ali smo smatrali da on treba da se proširi ne samo na pritvor, nego uopšte na vodjenje krivičnog postupka za delo izvršeno u sudijskoj funkciji. To je jedno rešenje koje postoji u slovenačkom ustavu i drugo, dakle to nešto što nismo našli u uporednoj praksi ali smo smatrali da o imunitetu sudija ne bi trebalo da odlučuje Narodna skupština bez obzira da li će ostati rešenop da ona bira sudije ili ne jer smatramo da je nelogično da organ druge grane vlasti odlučuje o imunitetu sudije kao nosioca sudijske funkcije. Vi znate da o imunitetu narodnog poslanika odlučuje Narodna skupština, o imunitetu člana Vlade odlučuje Vlada onda je sasvim nejasno zbog čega o imunitetu sudija bi trebalo da odlučuje Skupština kao organ zakonodavne vlasti. Smatrali smo da to treba da bude jedna od nadležnosti Visokog saveta pravosudja. Pitanje Visokog saveta pravosudja. Dakle, ovakav kakav je sada, on ispunjava samo jedan od standarda iz preporuka Saveta Evrope a to je da većinu u njemu čine sudije, ali je problematičan način njihovog izbora. Imali smo prilike, ovako nezvanično, da dobijemo i ove radne verzije sada predloženih izmena Zakona o Visokom savetu pravosudja i koliko ja vidim tu se taj nedostatak ne otklanja, a čini mi se da ne postoje ni po sadašnjem Ustavu smetnje da se to otkloni, ali to je već jedno drugo pitanje. Evo teo sam samo ovih par objašnjenja da dam i nadam se da će i ovi komentari koji su bili ranije i ovo objašnjenje podstaći i dalju diskusiju o ovim pitanjima. Hvala.

Dragana Bojević: Ja sad molim gospodina Beljanskog da uzme reč.

Slobodan Beljanski: Zahvaljujem na tome što ste mi odmah dali reč, i to je najbolji način na koji ste se izvinuli advokaturi. Evo šta bih hteo da kažem. To je tačno da dosadašnje iskustvo sa izneveravanjem ustavnih načela sa raznovrsnim aberacijama od ustavnih načela kroz zakone nalaže da Ustav ovog puta bude deskriptivniji, detaljniji nego što je to možda potrebno, i nego što je to neki standard u zemljama razvijene demokratije. To ipak ne znači po mom sudu da bi ustavom trebalo podizati na viši nivo i neke norme koje imaju operativni karakter i za koje u praksi postoji više odstupanja od njih nego što ima njihovog integriteta. Recimo, ja se tu slažem sa onim što je ministar rekao da je malo predimenzioniran ovaj predlog alai norme koje se odnose na učešće gradjana u sudjenju, na zbornost, na način odredjivanja sudija na stručno usavršavanje sudija, po mom shvatanju nemaju, ne treba da imaju mesto u Ustavu. Recimo, princip zbornosti je nešto što u praksi se, od čega u praksi postoje veliki izuzeci, pogotovo sada u skraćenom krivičnom postupku gde sudija pojedinac može suditi za krivična dela za koja je propisana kazna do 5 godina. Što se tiče učešća gradjana u sudjenju i tu postoji jedna suprotna tendencija i postoje odstupanja. Dakle, to su sve rešenja za koja se može naći izlaz u zakonima i ne treba ih ugradjivati u Ustav. A što se tiče nekih drugih vaših postavki ja bih se osvrnuo na sledeće: »Uticaj na sud«. Naravno da treba zabraniti uticaj na sud, ali je isto tako ostaviti jednu normu koja se na to odnosi u ovoj meri otvorenom kao što je u predlogu. Mi recimo u kodeksu profesionalne etike advokata imamo jednu normu koja zabranjuje advokatima da komentarišu postupke koji su u toku osim nekih procesnih faza za koje su već u toku postupka zauzeti stavovi, koje su rešene. Dakle, ne možete apsolutno zabraniti da se sve komentariše u toku sudjenja ali ono što se tiče odluke što se tiče postupka koji je u toku i kojim se još uvek može upravljati na ovaj ili na onaj način to da. Dalje, izraz učestvuje u sudjenju koji se odnosi na imunitet za mene je neodredjen izraz. Na koga se to odnosi? Da li na one koji donose odluke. Ako je tako, trebalo je to i napisati, ali u sudjenju učestvuje i niz onih koji ne donose odluke, koji doprinose da se sudjenje odvija i bez kojih ne može da se odvija sudjenje kao što su advokati, tužilac, pa ne samo oni čak i drugi učesnici postupka. Iz dalje formulacije ovoga može se zaključiti da se to odnosi na sudije ali bi onda i ovaj osnovni inicijalni izraz trebalo čini mi se precizirati. »Nepremestivost« je uslovljena izmenom sudskog sistema. I na taj način to prestaje da bude princip. Ako vi nepremestivost ne vezujete za saglasnost sudije nego za izmenu sistema, a sistem možete menjati zakonom svaki čas kao što će uskoro biti menjan po peti put i nekog toga može ponovo biti menjan onda zapravo nepremestivosti nema. Rešenje koje se odnosi na predsednike sudova za mene je suviše rigidno. Proizilazi da predsednici sudova su nesmenjivi. Sudije jesu a predsednici sudova nisu. Ja potpuno shvatam motive za ovakvo rešenje, i oni su i objašnjeni ovde u predlogu, a to je da predsednici sudova ne budu eksponenti političke moći i da budu sačuvani od uticaja ne vrste. To medjutim ne znači da predsednik suda može napraviti neku grešku potpuno banalne prirode, ne političke, da ne bude on, da kažem tako, upravljen političkim moćima i uticajima, nego da jednostavno nije sposoban za taj posao zbog čega bi on bio onda na tom mestu do kraja mandata na koji je izabran. Sledeće je »Problem javnosti«. Smatram da ste preuzeli jednu definiciju koja je najobimnija od svih definicija iz medjunarodnih pravnih akata i vratili ste u razloge za isključenje javnosti državnu bezbednost koju smo mi izbacili iz zakonika o krivičnom postupku i smatrali smo to dosta značajnim napretkom u, da tako kažem, restriktivnom poimanju isključenja javnosti. Vi sad to vraćate, istina uz jednu ogradu, preuzetu iz medjunarodnih akata, a to je da su to razlozi neophodni u demokratskom društvu. Bojim se da je to jedna pomalo cirkularna definicija jer će kao što ima i problema u tumačenju tih medjunarodnih pravnih akata uvek postavljati se problem šta je to demokratsko društvo u odnosu na državnu bezbednost. I ta će loptica ići s jedne na drugu stranu dotle dok se ne zaključi da svako demokratsko društvo, a mi smo naradno uvek demokratsko društvo, može imati te razloge državne bezbednosti pa će javnost biti isključena. Potpuno nepotrebno. Tajna i ostali interesi koji su navedeni i razlozi ovde za isključenja javnosti potpuno su dovoljni da pokriju i ako se pojavi problem državne bezbednosti. Ne treba ga posebno isticati. Visoki savet pravosudja, to je moj stav, ja sam ga izrazio u jednom projektu ustava koji je sačinio Forum juris, je da treba formirati Visoki sudski savet, a posebno da postoji savet, Visoki savet tužilaštva. Na ovaj način Vi ste spojili, spojili ste u jednom važnom domenu, možda ključnom domenu, a to je predlaganje za izbor ili čak sam izbor nosilaca ovih funkcija, vi ste stavili, da tako kažem u istu vreću one koji ne čine istu vlast. Jedno je sudska vlast, drugo je tužilaštvo. Tužilaštvo je stranka u postupku, a sud je procesni subjekt a ne stranka. I vi sad imate jedno telo koje treba da bira i stranku i onoga ko sudi. Mislim da je razdvajanje potrebno i u ovom domenu i da bi bilo korisno držati se koncepcije Visokog sudskog saveta a ne Saveta pravosudja. I na kraju, ja smatram da postoje četiri domena koja su bitna za sudsku nezavisnost. To je statusni domen, finansijski, moralni i onaj koji se kod nas ne spominje, ja ću ga nazvati uslovno introspektivni. Naime, statusni je ovaj o kojem smo već govorili, i finansijski ima o njemu takodje reči, moralni je onaj koji se tiče izvesnog osećaja obaveze prema nekom ko vas je favorizovao prilikom izbora. A taj introspoektivni na koji ja mislim, to je ta kritička svest koja mora postojati kod sudija i njegovo samoopažanje, njegova zrelost, njegova sposobnost da redukuje svoja osećanja i vlastitu poziciju u društvu do te mere da može da se smatra nepristrasnim. To je jedna osobina koja se ne može normirati. To je kvalitet koji se stiče razvjem pravne kulture, a pravna kultura kod nas, moramo priznati, je na veoma niskom stupnju razvoja. Postoji veoma nizak standard pravne kulture i na to, treba obratiti pažnju kroz obrazovanje sudija, kroz posebne škole za sudije tokom njihove vežbe pripravničke ili u nekoj drugoj fazi. Dakle, primeniti nešto što postoji u drugim zemljama na zapadu i na taj način uvoditi sudije u posao a ne nakon pravosudnog ispita ili godinu još više sudske vežbe i prakse. Hvala lepo.

Dragana Bojević: Hvala gospodine Beljanski. Za reč se javio gospodin Milovan Dedijer.

Milovan Dedijer: Prvo bih želeo da se zahvalim na pozivu Društvu sudija, a zatim bih podvukao nešto. Mi već duže godina razmatramo i borimo se i da kroz zakonsku regulativu obezbedimo nezavisnost i samostalnost sudija. Problem je uvek bio neki Ustavni okvir koji nije davao dovoljno mogućnosti da rešimo ta pitanja na zadovoljavajući način. Mislim da se u ovom trenutku sada nalazimo baš na tom pitanju. Treba da kroz Ustav stvorimo takve uslove da kroz prateću normativnu delatnost, Zakonom o sudovima i sudijama, kako to budemo odredili imamo mogućnosti normativno da uradimo te osnovne principe koji će obezbediti nezavisnost i samostalnost sudstva. Ja sam ovde čuo u toku izlaganja naših gostiju rešenja koja su u nekim zemljama uzeta. Evo primio sam i materijal kako je to rešeno u našim susednim zemljama, ali mislim da mi ne možemo prekopirati sva ta rešenja, niti treba to da činimo. Mi moramo da imamo neke naše specifičnosti. Te specifičnosti, pre svega, moraju da podju od iskustva koje je sudstvo imalo u proteklom periodu kako pre demokratskim promena, tako i posle demokratskih promena. Videli smo da je vršen pritisak na izmenu i samostalnost sudija i u vreme kada se to nije očekivalo, kada se očekivala velika pomoć da sudije i sudstvo bude nezavisno. Zato, ja mislim da će jedan od najtežih problema biti, od svih ovih rešenja koja su ponudjena u materijalu koji treba da budu u Ustavu, a koji treba da budu u zakonu. To će biti jedan složen problem. Ja ću se opredeliti za ono rešenje, s obzirom eto na naše naravi i iskustrvo koje imamo ovde da malo više ubacimo nekih rešenja koja obezbedjuju samostalnost i nezavisnost sudstva u Ustav, nego da ih ostavimo za Zakon. Mislim da ćemo tako nekako makar sa normativne strane dati mogućnost i ojačati tu nezavisnost i samostalnost sudstva. Ja bih od svih ovih pitanja, koja ste vi ovde naveli, smatram ih važnim i sigurno treba da nadju najveći broj mesta u Ustavu, izdvojio neka po mom osećanju četiri najznačajnija pitanja. To su za mene izbor sudija, razrešenje, finansiranje sudova i odredjivanje ustavnog položaja Visokog saveta pravosudja. Ta pitanja po meni morala bi da zauzmu mesto, s obzirom na to naše iskustvo i naša dogadjanja do sada, u Ustavu. Možda ne onako detaljno regulisana kao što su u predlogu, ali dati jedan okvir koji zakonodavac u kasnijoj razradi od toga neće moći mnogo da odstupi. Kad je u pitanju izbor sudija ovde je dilema da li Visoki savet ili na predlog Visokog saveta Skupština. Vidim da su rešenja u drugim zemljama uglavnom Visoki savet. Ovde ima i zalaganja najviše za to, a vidite ja imam malo drugačije mišljenje. Ja mislim da predlog mora da ide od Visokog saveta. Da je predlagač Visoki savetz ali da bira Skupština. Evo zbog čega. Vidite autoritet koji treba da ima sudija kao vršilac sudijske vlasti treba da bude nekako ojačan izborom na Skupštini a ne na Visokom savetu. Visoki savet treba da predloži, al taj autritet treba da je nekako ojačan izborom u Skupštini. Naravno ja se slažem s ovim rešenjima da ukoliko Skupština ne prihvati, pa se vrati sa obrazloženjem, naravno predlogom, Visoki savet ponovi onda Skupština tu ne bi mogla više možda da ide ili da se nadje rešenje. Zašto još smatram da treba Skupština. Pa vidite, Skupština bez obzira na te tri vlasti koje se medjusobno kontrolišu i da kažem ravnopravne su, ipak Skupština ima taj legalitet jer su tu poslanici birani, što kažu, neposredno od gradjana, a to daje i njoj i tu vlast koju ima zakonodavnu, pa i izvršna vlast je birana od predstavnika Skupštine. To je taj razlog. Razrešenje. Naravno to je jedna delikatna stvar. Mi smo u našoj prošlosti imali situaciju da su sudije razrešavane van već tada ustanovljene zakonske procedure. Pa i u ovoj vlasti smo imali. Nije poštovana procedura za razrešenje sudija. Direktno je Skupština razrešavala a trebao je jedan organ iz Zakona da utvrdi makar uslove da su ispunjeni svi uslovi. Vidimo znači da su ta naša ponašanja od strane vlasti poprilično kad im nešto ne odgovara, idu, svojim interesima se rukovode. Zato sam ja mišljenja da u Ustavu ipak i ovo pitanje nadje makar dva neka rešenja, je li, kad se razrešava sudija zbog nesavesnog, nemarnog rada da u tom slučaju, je li, ne može da se, Visoki savet bi mogao da razreši kad ispuni uslove za odlazak u penziju, kad na sopstveni zahtev to ne bi trebalo da ide na Skupštinu, ali u ova dva tri slučaja možda trebalo da se ide i na Skupštinu, ili drugo rešenje kao alternativu predlažem, da to o razrešenju odlučuje Visoki savet a imala bi neka žalba protiv te odluke, bilo opštoj sednici Vrhovnog suda ili Ustavnom sudu. Pre sam za opštu sednicu Vrhovnog suda kao najvišeg suda, a ne Ustavnom sudu. Sada dolazi ovo pitanje finansiranja. Vi ste ga tu naveli. Ja moslim da bi moralo to da se unese da sud ima svoj budžet. To je, što kažu, najosnovnija ekonomska predpostavka za samostalnost sudstva. I to smatram da takva neka odredba takve sadržine bi trebala da se nadje u Ustavu, i naravno potpuno bih prihvatio odredjivanje ustavnog položaja Visokog saveta ovako kako je formulisano možda sa malim doradama, da se sadrži u Ustavu jer je Visoki savet jedasn od najvažnijih organa. Trebalo bi da bude. Kad sam već uzeo reč ja ću kazati jedno svoje neslaganje. Na primer, ja znam da je disciplinska odgovornost sudija postojala i u ranijim našin odredbama u našoj zemlji, i u drugim zemljama. Medjutim, ja nikad nisam zastupao stanovište da sudija treba da bude disciplinski odgovoran. Po meni, ukoliko sudija svojim radom i ponašanjem, moralnim normama odstupi od pravila koja treba da ima, to mora da budu razlozi za razrešenje, a ne disciplinsku odgovornost. Ja ne mogu da shvatim, makar, da sudija koji je disciplinski kažnjen sudi i da to može ..... A kad se budu radili zakoni i druga rešenja, govorim o prirodnom pravu na sudiju. Sigurno da to treba da bude princip ali tu treba napraviti izuzetak. To govorim zbog naših specifičnih uslova. Ja imam u vidu kadrovsku situaciju u našem sudstvu. Nemamo mi baš takav, još uvek kadar koji može da isto radi kao što rade sve sudije. I ako se pojave pojedini predmeti iz bilo koje materije, gde je javnost posebno zainteresovana ili značaj predmeta, složenost predmeta, smatram da se jednom iskusnijem sudiji taj predmet može dodeliti, naravno naći neki modus, dal to predsednik suda, ili na predlog, ne znam, rukovodioca odeljenja da to uradi predsednik suda itd. Jer, da vam kažem, u svakoj struci pa i u ovoj imamo više i manje stručne ljude i najstručnije poslove rade i poveravaju se najboljim stručnjacima, a oni manje stručni poslovi ipak ne. Ipak to nije advokatura. Stranka bira advokata, a ovde je ipak nešto drugo. Mora država da obezbedi stručan rad i presudjenje u tom poslu. Eto to bi bili neki moji mali predlozi. Hvala.

Dragana Bojević: Hvala i Vama. Gospodin Sem Nazaro, pravni savetnik u Američkoj ambasadi, javio se za reč.

Sam Nazzaro:

Dragana Bojević: Hvala gospodine Nazaro. Za reč se sledeći javio gospodin Jovan Ćirić:

Jovan Ćirić: Zajvaljujem se. Ja dolazim inače iz Instituta za uporedno pravo za one koji me ne poznaju. Naravno ova tema je veoma široka i veoma interesantna sa različitih aspekata. No ja bih nešto govorio o nečemu o čemu je već bilo reči da tako kažem, a to je to da u stvari nezavisnost suda nije u korist suda već u korist pre svega gradjana i njihove zaštite ljudskih prava, a to je i na tragu onoga što je govorila gospodja iz Slovenije koja je čini mi se jako dobro ovde notirala jednu stvar, a to je da je paralelno sa postojanjem formalnih garancija za nezavinost sudstva, potrebno i jedno opšte poverenje, odnosno percepcija javnog mnjenja da je sudstvo nezavisno i čini mi se da je to jedan od većih problema. Neću reči možda glavnih problema ali većih problema s kojima se mi ovde danas u našem društvu suočavamo. Mnoga istraživanja javnog mnjenja, sprovedena od strane pozvanih ili možda ne baš pozvanih agencija, pokazuju da veliki broj gradjana, ako ne i većina gradjana u našem društvu i našoj zemlji nemaju poverenja u sudstvo i da smatra da sudstvo nije nezavisno. Čak se ide i dotle da se vrlo često smatra da je sudstvo korumpirano. Naravno, to je posledica i neke tradicije a i nekog našeg običaja da kad god izgubimo utakmicu uvek je sudija naravno kriv, kad god dobijemo lošu ocenu u školi uvek nas mrzi profesor itd., ali u vezi sa tim veoma je bitno da se pitanje javnosti i da tako kažem procene u javnosti rada sudova reguliše na neki čini mi se možda malo precizniji način. O tome je govorio nešto i gospodin Beljanski. Mi ovde imamo nekoliko dosta dobrih odredaba u vezi sa javnošću sudjenja, ali čini mi se da se u poslednje vreme kod nas pojavljuje jedan problem komentarisanja nepravosnažnih sudskih odluka, komentarisanja sudskih postupaka, ne samo od strane advokata, koji to, naravno iz razumljivih razloga rade, nego i od strane medija i ljudi koji su apsolutno nestručni i nepozvani za komentarisanje i za davanje bilo kakvih ozbiljnijih mišljenja. S druge strane, često se dogadja da se pre nego što počne jedan sudski postupak na neki način prekrši prezumcija nevinosti i to obično čine opet mediji nekad u saradnji sa policijom. Policija znate i sami organizuje jednu konferenciju za štampu nakon što po njenom mišljenju razreši neki slučaj, i onda naravno na toj konferenciji za štampu saopšti da su uhvaćene ubice, da su otkriveni učinioci tog krivičnog dela. Tek kasnije, prvo javno tužilaštvo, a naknadno i sudije i sudovi shvate da u stvari dokaza za gonjenje ili dokaza za osudjujuću presudu uopšte nema, ali naravno javno mnjenje koje je čulo onu prvu konferenciju za štampu odgovarnost ne svaljuje na policiju koja nije prikupila dovoljno dokaze niti pak na javno tužilaštvo koje možda isto tako nije prikupilo dovoljno dolaze nego na sud. I to je jedan vešt psihološki mehanizam koji u stvari hoće da kaže država a to su policija, kad kažem država ja naravno mislim na onaj deo izvršne političke vlasti, država je uradila sve što treba da uradi, mi smo otkrili kriminalce a eto sudovi i sudije koji su tobože nezavisni ili pak žele da budu nezavisni ne osudjuju kriminalce. I zato ja vama ovde, da ne bih dužio i da ne bih govorio o čitavom nizu mnogih drugih problema i mnogih drugih aspekata koji se u vezi sa nezavisnošću sudova mogu pojaviti, predlažem da razmislite o mogućnosti da se eventualno u ove odredbe koje govore o javnosti sudjenja uvedu dve posebne odredbe ili makar jedna od njih. Jedna bi mogla da glasi: Zabranjeno je javno komentarisati nepravosnažnost sudske odluke. A druga bi mogla da glasi: Zabranjeno je kršiti pretpostavku nevinosti u sredstvima javnog informisanja. Mi svi znamo da je, naravno i po Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima a i po našim pozitivnim propisima zabranjeno kršiti pretpostavku nevinosti. Ali pretpostavka nevinosti se može kršiti na različite načine, a čini mi se da je jedan od najučestalijih načina u poslednje vreme upravo te konferencije za štampu, delovanje medija, pisanje sredstava javnog informisanja koje unapred nekoga osudjuju, i koje unapred prejudiciraju i stvaraju atmosferu u javnom mnjenju koja nekad na direktan, a nekad na indirektan način vrši pritiske na svakog pojedinačnog sudiju i na sudstvo uopšte. Mi se naravno suočavamo, jer živimo u nekim drugačijim vremenima nego što su to možda bila pre 20 ili 30 godina kada mediji nisu bili tako razvijeni, suočavamo se sa nekim sofisticiranijim načinima i metodima pritisaka psiholoških ili ne sasvim direktnih, otvorenih i o tome treba voditi računa. Naravno, ovde ima još mnogo pitanja i ona su pokrenuta i očekujem da će se još govoriti o tome ali čini mi se da o ovome, o zabrani javnog komentarisanja nepravosnažnih sudskih presuda i o zabrani kršenja pretpostavke nevinosti u sredstvima javnog informisanja treba razmisliti i mislim da nije zgoreg da se o tome čuje nekoliko možda drugačijih i različitih mišljenja da se to eventualno stavi u tekst ovih ustavnih rešenja. Hvala vam na pažnji.

Dragana Bojević: Hvala gospodine Ćiriću. Ja sam samo htela da stavim jedan predlog. Pošto naši gosti Tomas Market i Maja Tratnik će morati da nas napuste pre kraja našeg okruglog stola htela sam da vidim da ako neko ima nekih pitanja koja bi njima postavio, posebno, recimo, konkretnije da se objasni način izbora članova Visokog sudskog saveta, recimo u Sloveniji, za koji sam čula da vrlo dobro funkcioniše za sada, dok su oni, tu, ili još neka paralelna iskustva evropska, dok su oni tu ako neko možda ima neka pitanja u vezi toga da im pružimo šansu da nam odgovore pre nego što odu i zato se unapred izvinjavam govornicima koji su se već javili za reč. Ili ako može Maja odmah da nam objasni na koji način to funkcioniše i da li je to zakonom sredjeno način izbora članova Visokog saveta, kako uopšte ide postupak taj.

Maja Tratnik: Sudski savet, ima odredba u Ustavu, već u prvom Ustavu iz 1991. Prije toga Sudski savet je imao jednu posebnu ustavnu povelju pa ga već imamo od 1990. godine. Sastav se nije izmenio. Sudski savet ima jedanaest članova, šest iz redova sudaca koje biraju tajnim glasanjem samo suci, i pet koje bira Parlament na predlog Predsednika države izmedju istaknutih pravnika, univerzitetnih profesora i advokata. Ovaj sastav, u ovom sastavu ima tri profesora različitih fakulteta i dva advokata. Izbori za svih 11 članova vrše se na isti dan, tako u Parlamentu, kao na svim sudovima u Sloveniji, a sve ostale kompetencije i način kandidovanja to je uredjeno u zakonu. Mi nemamo poseban zakon o Sudskom savetu, nego je to jedno poglavlje u Zakonu o sudovima a moguće odluke Sudskog saveta ima i Zakon o sudačkoj službi. Izbori za sud članova iz redova sudija su tajni. Zakon propisuje da jednog člana izmedju sebe tajnim glasanjem izaberu suci Vrhovnog suda, jednog člana suci svih žalbenih sudova. To ih imamo šest, dva člana suci prvostepenih sudova, a dva članova, nije važan nivo, biraju svi suci izmedju svih sudaca. Ako u ovom mandatu imali smo prvi put se dogodilo da je jedan od članova onih van sudova koje bira Parlament dao ostavku, pa to je bilo malo i ne znam politički valjda iscenirano, neko teško razdoblje sam proživela, to više na televiziji nego na poslu, ali rešili smo i to a to su zakonske odredbe kad nekom članu prestaje mandat iz bilo kog razloga odmah se raspisuju novi izbori i mandat novoizabranog člana traje do isteka mandata ovog sudskog saveta. Zakon propisuje i još jednu naredbu da akao sudac član Sudskog saveta napreduje u tom periodu dok traje mandat a mandat je 5 godina prestaje mu mandat u Sudskom savetu, osim ako je to jedan od tih dvoje sudaca koje svi biraju jer samo ti ne zastupaju nivo, nego sve sudove. Tolko o Sudskom savetu. Ako vas zanima vi me samo pitajte, a još bih htela gospodinu da vrlo kratko odgovorim da ne podržavam stav da sudac ne treba ili ne može bit jer je sudac izložen nekom disciplinskom postupku. Tako neko rešenje nema ni osnove, u valjanim medjunarodnim pravnim dokumentima, pa bih tu samo rekla da ta preporuka Saveta Evrope 9412, Principal 6, a to podržava i Konzaltativ konsal of filipijen čačers, to telo Saveta Evrope gde su suci svih država članica Saveta Evrope. Mislim da svrha disciplinskog postupka ne treba biti jedino ono kraj sudačke karijere. Jer svaka pogreška sudaca nije tako teška, ili tako gruba, da bi zbog nje trebalo da sudac napusti sudačke redove. Tolko o toj disciplinskoj odgovornosti, a još gospodinu advokatu, mislim da je on diskutovao o ovom probejšn periot, nije tačno da to mnoge evropske zemlje imaju. To retke zemlje imaju pa se i u tim zemljama nije pokazalo najbolje rešenje. To su više-manje zemlje koje prolaze tranziciju uvele ali na kraju ipak ostaje pitanje kako će sudac da sudi tih tri ili pet godina pa da ga onda Parlament potvrdi, izabere u trajnu sudačku funkciju, a to je ono što sam ja rekla o onom, ne javnom nego prikritom, utjecaju iz politike, iz drugih dvije oblasti na odlučivanje na sudjenje i unutrašnju neovisnost suca. Toliko. Mandat je samo 5 godina i ne može se ponovo produžiti. Svih 11 članova ne obavljaju tu dužnost profesionalno. To je za nas časna funkcija. Članovi iz reda sudaca rade u sudovima dalje svoj posao sa nekim manjim zaduženjem, obimom. Profesori isto rade, i advokati isto. Mi smo u tih 15 godina, gledano unatrag, mi smo nekih vrlo loših iskustava imali sa advokatima. Kažem vrlo loših jer samo su oni članovi koji svakodnevno mogu vidjet rad suca o kome na nekoj sednici Sudski savet donese odluku. Jer razlika je kod nas, kad smo jedanput izabrani sve unapredjenje je odluka Sudskog saveta, pa trebam reć, mislim moje iskustvo u tih 5 godina kolko to radim, vrlo retko, zaista vrlo retko, advokati nisu mogli malo sa daljine pogledat na nekog od tih sudaca. Ipak ljude koje predlaže Predsednik države i bira Parlament zaista su i po svojim ličnim osobinama profesionalci.

Dragana Bojević: Drago mi je što ima puno prijavljenih za reč, ali je Omer hteo da objasni zašto smo uveli predlog da postoji disciplinska odgovornost.

Slobodan Beljanski: Nismo se očigledno dobro razumeli. Jer ja nisam zagovarao ili predlagao bilokakav probejšn period, nego obuku za zvanje sudija, dakle, školu za sudije kakva postoji recimo u Fancuskoj. To je pre nego što se bira za sudiju.

Vida Petrović Škero: Evo ja ću početi upravo od toga, pošto i smatram takodje da je način izbora jedna od osnovnih garancija sudske nezavisnosti i da je moje veliko razmišljanje ne sad u ovom periodu kada pričamo o ovome, nego u dužem vremenskom periodu upravo bila i pričala sam sa Majom o tome šta uraditi s obzirom na to da mi imamo veoma dug vremenski period u kome se naši kadrovi ne školuju prvo kako treba, jer mi imamo jedan pad školstva, potom imaju sud u kome su iskusne sudije otišle iz suda, i oni koji su tu, su do te mere opterećeni radom sa predmetima da jednostavno više niko nema vremena ni sa kim da se bavi i potom imamo onaj faktor koji nas je prilično zaništio u sudstvu u poslednjih nekoliko možda već desetak godina, znači desetinu godina u načinu izbora u kome nije bio poštovan kriterijum stručnosti najviše, što je i preporuka Saveta Evrope, nego su birani onako kako su se kotirale odredjene političke partije koje su vršile odredjen pritisak i imale svoju većinu prilikom izbora u odborima koja su vršila predlaganja. U takvoj situaciji ako bi prihvatili ono što recimo postoji u Holandiji, setila sam se koja je zemlja pored Nemačke koja ima veoma stabilan sistem, dugo godina stabilan sistem, naravno da bi to bio idealan način za utvrdjenje da neki sudija nije u mogućnosti da vrši sudijsku funkciju. Ali to je nešto sasvim drugo sa onim što je naša realnost. U situaciji kada imamo sve ovo što sam izrekla i u kojoj smo se našli mislim da jedino, i stvarno jedino, moguće rešenje da prihvatimo stalnost sudijske funkcije i da nemamo tu vrstu provere nekakve tvoje sposobnosti da budeš sudija i stručnosti. Jer imate veoma stručne kolege koje jednostavno nisu u stanju da vode sudjenje, ne mogu to da iznesu, ali imamo i s druge strane mogućnost razrešenja i mogućnost ostalih nekih mehanizama koji će dovesti do toga da se sud rastereti ili da same kolege odu iz suda. Ono što je moj, s toga se veoma slažem s ovim načinom koji je u ovim predlozima dat. Ono što mene mnogo više boli je način izbora i mislim da je veliki problem je način izbora Saveta pravosudja. Mi hoćemo jedan dobar izbor za sudiju da bi napravili dobar sudski sistem koji mora da bude nezavistan. On je nezavistan i od političkih uticaja i sudija može biti nezavistan ako je dovoljno stručan, znači i kvalitet, oba elementa da se uvrste. Ko je taj ko će to uraditi. Način na koji je sad konstituisan savet mislim da ne daje takvu garanciju, jer izbor saveta se vrši pred Vrhovnim sudom. Ko je Vrhovni sud? Da li je to ono veće koje je gore nagori pa odlučuje. Baci pogled sa Olimpa i kaže, ti su. Nije i ne može. Nemamo dobar mehanizam, niti da napunimo savet, niti kako radimo. Savet pokušava u toku svog rada da negde sad to ispravi i moramo uvesti kriterijume, radi se na tome, ali se to mora napraviti, jer bez toga nećemo uspeti u tom savetu da napravimo ono što je svrha tog saveta. Ali mislim da se način izbora saveta mora dovesti u neku bolju meru ali mislim da to nije mesto u Ustavu, bez obzira kako je to u Sloveniji rešeno, mislim da to kod nas, to je jedan od načina, mislim da bi bio potreban neki, mi imamo Zakon o visokom savetu, znači u njemu regulisati mnogo preciznije način izbora članova saveta i mislim da on mora biti mnogo demokratskiji i ne prepustiti ga samo sednici Vrhovnog suda. To je moje mišljenje, naravno. Ono što je sada sledeće i što sledi iz toga je po meni pitanje razrešenja. Mi imamo Personalno veće. Takodje ga čine samo sudije Vrhovnog suda. Naravno da je stručnost tu svakako najviša, ali se opet postavlja pitanje tu načina rada i da li je nužno potrebno imati dva tela za to. I mislim da bi i tu morali malo da razmislimo i opet ne u Ustavu ali negde iz Ustava da to proistekne, da moramo da vidimo kako ćemo konstituisati to Personalno veće. Smatram da sudija nije nedodirljiv u smislu disciplinske odgovornosti i smatram da svaki propust u njegovom radu nije razlog za razrešenje. Mi imamo neku vrstu sada disciplinske odgovornosti zato što smo uveli opomenu - ukor, ali to nije dovoljno, jer nekada postoji neki mehanizam je potreban da se uradi da sudija ne bude razrešen ali mora snositi odredjenu odgovornost, ali mislim isto tako da nije mesto o tome da se govori u Ustavu jer moramo uvek imati u vidu mentalitet. Ustav koji se pravi za mentalitet tog naroda. Naše stranke kada znaju za ovakvu stvar a koje su po prirodi krlulanti i zaista vode veliki broj postupaka pred sudom imaće neopisivu potrebu da još od Ustava krenu sa zaštitom svojih prava. Onda kada se pokreće odredjeni postupak mora se garantovati neka diskrecija, da ne kažem tajnost, jer to nije tajnost, mora se nešto znati, ali se ne može omogućiti da se postupak pokreće tako što će svaka stranka biti upoznata zašto i kako će se voditi taj postupak a tome ću dodati i ono što je kolega krenuo sa prezumcijom nevinosti koja isto tako važi za sudije kao što važi i za svaku stranku i to je nedopustivo. Mora se napraviti taj mehanizam neki ali se on po meni ne treba uneti u Ustav nego će se u onome, ili korpusu zakona koji regulišu rad sudova ili u nekom posebnom zakonu negde izregulisati. Mislim da je dobro rešenje koje sam videla u predlogu Zakona da se napravi nekakav nadzor koji će vršiti sudije i mislim da to pripada sudijama Vrhovnog suda kao najstručnijim koji će moći da pokreću onda odredjene postupke i da će se tu na taj način evo tako kroz zakon negde uvesti ono što bi mogli da nazovemo disciplinska odgovornost. Nas to jako asocira na onaj raniji period i verovatno smo slabi na to ali moramo da prihvatimo da i mi moramo imati odgovornost. Ono što još negde nikad nisam sa sobom raščistila, a mislim da ipak je ovakvim predlogom dobro regulisano, to je da izbor treba da ide kroz Visoki savet koji će se očigledno ponovo vraćati za izbor i tužioca i sudije, s tim što za jedno i drugo neće funkcionisati u istom sastavu. Ako ne funkcionišu u istom sastavu onda bi bilo moguće odgovoreno na onaj problem o kome je kolega Beljanski pričao da u stvari neće isti ljudi osim onog stalnog dela koji se biraju od strane Skupštine učestvovati u tome al to je nešto što je budućnost pa ne znam kako će to tačno isfunkcionisati ali mislim da zaista je potrebno razdvojiti ali možda nije loše rešenje da to bude Visoki savet pravosudja jer ako dozvolimo da tužioci odu kao što je sada napravljeno rešenje samo da budu izabrani od izvršne vlasti očigledno da nećemo imati tako nezavisnog tužioca koji će moći da funkcioniše samostalno. To je sasvim sigurno. Zbog toga smatram da ovo ne bi bilo tako opasno rešenje. Htela bih još nešto da kažem o budžetu. Budžet treba da imamo ali ja se uvek bojim da se stavi na ovaj način on treba da se postavi ali da li ovako široko. Moramo misliti o nama. Ko će misliti više od samih nas. Koji smo mi stručnjaci da možemo da isplaniramo. Koji smo stručnjaci i ko će snositi odgovornost. Predsednik suda i izabrane sudije. Ko će biti taj koji će reći ako omašimo u budžetu a dovoljno je da imamo jedno masovno ubistvo, jednu veliku saobraćajnu nesreću i da budžet ode bestraga.Znači tu mora da radi stručnjak i veoma je opasno ovako na ovaj način. Mislim da treba to negde manje predvideti ga. Naravno on mora da se predvidja, ali kako se formira mislim da se tu mora razmišljati mnogo opreznije jer se bojim da možemo sami sebi uskočiti u usta da mi ne budemo sposobni. Mi nemamo službu kao što ima Engleska ono medju telo izmedju izvršne i sudske vlasti koje se brine o svemu tome i zbog toga mislim da to mora negde da se još malo razradi taj sudski budžet da ne bi napravili nama veći problem nego što ga imamo. Isto tako mislim da odgovornost za štetu koja je predvidjena zakonom ne mora da bude predvidjena u Ustavu i mislim da što se tiče učešća gradjana u postupku mora malo da se rediguje s obzirom na to mislim da čak i ne mora da se ovde na ovaj način unese jer imamo preporuke Saveta Evrope koja govori o tome da je potreba da se što manje smanji broj porotnika u parničnim postupcima koji veoma nama u našem zaokruženju otežavaju rad u poslu. Imamo zeka peku i tačno predvidja sve šta je potrebno u pogledu krivičnih postupaka, a zaista je opšta intencija svih nas da te nekakve porotnike odnosno gradjane koji učestvuju u krajnje recimo stručnim poslovima u radu privrednih sudova, nekako izvučemo, jer to samo dovodi do neefikasnosti, pravljenju troškova i opterećenja budžeta koji bi bio odredjen sudstvu a koji ide nepotrebno u tako nešto u takvom aktu pravnom kao što je Ustav i evo završiću samo sa prezumcijom nevinosti. Mislim da Društvo sudija mora da preduzme jednu opštu kampanju u pogledu diskucije o prezumciji nevinosti i ponašanju sve tri vlasti u prezumciji nevinosti. Mislim da smo jako malo uradili u ovome periodu koji je iza nas i u kome se ta prezumcija kršila drastično. Ali apsolutno drastično. I pored toga što smatram da je to veliki problem mislim da je ne treba uneti u Ustav jer je ona već uneta u Povelju o ljudskim pravima i o toj zaštiti naravno vodiće Savezni sud kako je to sad predvidjeno koji će voditi računa o zaštiti ljudskih prava. Pored toga mi imamo sada ratifikovanu Konvenciju, predate insturmente ratifikacije u pogledu Evropske konvencije koja sada može direktno da se primenjuje pa mislim da u Ustavu nije mesto da se unese, jer je već uneta na odgovarajuće mesto ali je moj predlog Društvu sudija da zaista nešto preduzme i napravi veoma veliku kampanju i diskusije, okrugle stolove ili već nadje neki odgovarajući način diskusije oko toga šta se dešava, ne samo sa izvršnom i političkom vlašću, nego i sa medijima, svima nama, načinom reagovanja, postojanjem pijara koji će moći da reaguje s obzirom na grupa kršenja koja se kod nas dešavaju. Evo izvinjavam se što sam malo više. Ja mislim da je nepotrebno imati dva tela i upravo sam iskazala primedbu oko toga na koji način sad funkcioniše. Jednu stvar sam htela još da pohvalim veoma mnogo što su se naravno ponovo u ovome, neko daje pravna jedna zaštita sudiji koji gubi svoju funkciju jer posebno što sad imamo i zakonsko rešenje da sudija gubi posao. Ako sudija gubi posao on bi bio jedini koji nema svoju pravnu zaštitu i ovde je predvidjena žalba koja je zaista mislim da je dobro rešenje.

Dragana Bojević: Gospodja Maja Tratnik je htela da replicira.

Maja Tratnik: Ja se izvinjavam što sam vama rekla da se zalažete za ono probejšen ali neko je sa mnom ili tu diskutirao ili vani pa sam htjela da odgovorim. Al još jednu stvar sam možda. Znam ovo je okrugli sto za ustavna rešenja ali meni su dali i one predloge zakona, ili ne znam dal je to sad važeći zakon o sudovima o sudskom savetu ,to nije bitno. Mislim oni na kojima su se ekspertize Saveta Evrope pravile. Kao to nije ustavna kategorija, ali u tim zakonima, a vezano je na disciplinsku odgovornost u nekoj liniji to je da nigde ja ne vidim da se sudac ocenjuje. Mi to, ne kažem da je naš zakon ili sistem najbolji, daleko od toga, ali na ovom segmentu funkcionira. Svi suci su najmanje svakih 6 godina njihov rad ali ne samo rad po svim kriterijuma koje treba da sudac zadovoljava a to su zakonom propisani kriteriji ocenjuje, a na zahtev, ne znam lasni zahtev, zahtev predsednika suda ili sudskog saveta može taj period bit i kraći. Mislim da kad sudac ima ovu doživotnu funkciju s druge strane treba ne samo da je odgovoran nego da svoje dužnosti obavlja tako kako treba, ne znam pravo da se izrazim, odgovorno. I to se ocenjuje, nije to samo kolko on uradi i kako on uradi nego i druga njegova znanja, njegovo ponašanje, jer i to na kraju krajeva ako je ta ocena koja može bit i negativna potvrdjena na sudskom savetu, sudačka služba njemu ekslege prestaje.

Dragana Bojević: Omer hoće nešto kratko da kaže.

Omer Hadžiomerović: Samo da zaokružim ovu priču o disciplinskoj odgovornosti. Ona je inače pobudila pažnje i interesovanja na našim raspravama unutar Društva sudija. To je nešto na šta mi nismo navikli kao sudije, na disciplinsku odgovornost. Dakle, mi se držimo one stare tradicije, mi smo funkcioneri, kao funkcioneri mi nismo nikom odgovorni, verovatno sem Bogu ne znam kome. Zbog čega smo mi smatrali, mislim Radna grupa je smatrala da treba da udje u Ustav da postane ustavna kategorija. Dakle, Slovenački Ustav ne poznaje i ne govori uopšte o disciplinskoj odgovornosti a ipak je imaju, Hrvatski i Makedonski Ustav govore posredno o disciplinskoj odgovornosti. Naime, kažu da je disciplinska odgovornost jedan od razloga za razrešenje sudija i pominju ga kao nadležnost Sudskog saveta ali ni ti ustavi ne definišu šta je to disciplinska odgovornost. Naš Ustav kao što znate sadašnji ne pominje disciplinsku odgovornost a kao što je Vida objasnila naš Zakon o sudijama poznaje de fakto disciplinsku odgovornost iako je tako ne zove. Dakle, vi imate situaciju da i kod nas može sudiji da se izrekne mera kako stoji kod nas u Zakonu. Ne znamo kakva mera. Znači mera opomene ili mera udaljenja sa dužnosti. Ali ta mera može da se izrekne samo ako je pokrenut postupak za razrešenje. Dakle, vi ako hoćete nekome da izreknete disciplinsku meru vi morate da pokrenete postupak za njegovo razrešenje. I pritom nemate garancije ni tačno definisano šta je to disciplinski prekršaj niti imate propisane unapred sankcije niti obezbedjenu srazmernost izmedju tih sankcija. Upravo zato smo mi smatrali da to treba da bude u Ustavu i kao što vidite u našem predlogu pre svega je odredjeno šta je to, šta je osnov disciplinske odgovornosti. Osnov nije nestručnost jer mi smatramo da neko ko nije stručan ne treba da bude disciplinski kažnjen ali neko ko je nesavestan, i ko se nedolično ponaša, može da podlegne disciplinskoj odgovornosti. Dakle, to je prvo definisanje osnova disciplinske odgovornosti u Ustavu i drugo propisivanje, odredjivanje jeste da sankcija treba da bude utvrdjena zakonom i za zakonom propisani prekršaj. Dakle, da se obezbedi zakonitost u izricanju tih sankcija. Mi smatramo, iako to na prvi pogled se sudijama učinilo suprotno, mi smatramo da je ovako ustavno definisanje upravo u interesu sudija da se ne bi proizvoljno kasnije tumačila ta disciplinska odgovornost. Evo to je bilo samo jedno objašnjenje vezano za ovo i nadam se da će biti kasnije diskusije.

Silvija Panović-Djurović: Tako i svih naših eksperata koji su radili naše analize. Druga stvar ovo pitanja oko toga da li jedan savet pravosudja ili dva. Mi smo u modelu... pa sad ja kada govorim o modelu zakona u suštini mislim na to što su oni sačinili. Ideja je upravo bila da se razdvoje Visoki tužilački savet od Visokog sudskog saveta kako bi se u odredjenoj meri ipak pravila distinkcija da ako tužilaštvo će biti i postojati naravno možda u manjoj meri jedna hijerarhijska podredjenost ali s druge strane da nekad postoji potreba da onim možda odredjenim pitanjima od značaja za rad pravosudja odlučuju zajednički, te, na primer, možda treba da postoji modalitet. I kad to kažem čini mi se da dolazim do suštinskog pitanja po meni, a to je: Šta treba da se nadje u Ustavu? Mislim do sada nekako izgleda da su se svi složili da sve odredbe koje su vezane za izbor, razrešenje, Visoki savet pravosudja, sudski budžet naravno u nekoj formulaciji i tu je bila moja treća intervencija da je oko ovog konsultativnog saveta evropskih sudija jedno mišljenje bilo vezano za nezavisnost, drugo za finansijska pitanja sudstva, treće za disciplinsku odgovornost i etički kodeks. Mi na žalost nismo preveli ni jedno od ova tri mišljenja i pokušaćemo, mi ćemo probati da prevedemo iako se sudija Dičić upravo protestuje zašto to nije prevedeno. Znači, tu se upravo i kaže da u stvari ne moraju, što se ja sa sudijom Škero slažem, da je jako teško od ljudi koji to nisu radili očekivati da sačine budžet na odgovarajući način i eventualno čak i da kontrolišu njegovo trošenje ali u toj preporuci konsultativnog saveta ideja je bila da sudije se pitaju, znači da sad opet ne bude neko dugi koji je na primer ekspert za finansije ali ne zna ništa o radu suda te stoga ne može da predvidi odredjene troškove nema tog samostalnog trošenja, niko ne pita sud za šta sredstva treba da se troše, i čini mi se da neki od predloga koji su se odnosili na zbornost sudjenja, javnost postupka, prezunkciju nevinosti, da njih u stvari na odgovarajući način treba regulisati iako jesu regulisani u Zakonu o krivičnom postupku ali možda sada preći s one faze proklamacije. Pogledajte sami odredbu na koju se konkretno žale i sudije i tužioci, da piše, državni organi su dužni da dostave obaveštenja koja su tražena, ali nigde ne postoji sankcija za slučaj suprotnog postupanja. Znači kao što je i u ustavoj povelji o ljudskim i manjinskim pravima i u Zakoniku o krivičnom postupku uvek bila predvidjena prezunkcija nevinosti kao garancija, mislim čak i u svim prethodnim ustavima, pitanje je kako vi tu garanciju prevodite u ono što je drugi predmet interesovanja Saveta Evrope a to je znači ne samo da zakonski okvir odgovara evropskim standardima već i implementacija. Mislim da nije bila loša sugestija da se možda napravi jedan okrugli sto koji bi bili mehanizmi kada se menja zakonik o krivičnom postupku kojima bi se zaista garantovala prezunkcija nevinosti. Znači, da li će to biti pritužba advokatskoj komori, na primer, Maja Tratnik je tvrdila da je u Sloveniji problem da advokati često održavaju pres konferencije na pola sudjenja iznoseći svoje mišljenje o postupku koje stoga kod njih nije kažnjivo jer je njihovo lično mišljenje kao stranke, ali ugradili možda neke mehanizme ili načine na koje bi to moglo da se predupredi. I znači, naša ideja kao Savet Evrope je bila da pošto su i tužioci planirali sličnu konferenciju na kojoj bi se raspravljalo o tim nekim ustavnim odredbama nužno sadržanim u Ustavu, uveravanje Ministarstva pravde je bilo da kad se promeni ustavni okvir da ćemo doći na taj, kako ga ja zovem, model zakona i meni se čini da mi ne možemo to suviše dugo da čekamo. Hvala.

Omer Hadžiomerović: Evo samo ja pošto sam ja zapisivao, kolega Beljanski je otišao ali je bila jedna njegova primedba oko učešća gradjana u sudjenju i pitanje da li to treba da udje u Ustav ili ne. Kao što znate to postoji sada u našem Ustavu ali odredjeno učešće porotnika. Mi smo koristeći iskustvo Slovenije prihvatili tu formulaciju da kada se učešće gradjana neposredno učešće gradjana u sudjenju uredjuje zakonom. Dakle, to ne moraju da budu sudije porotnici, to može da bude i porota, a to mogu da budu i neki drugi eventualno oblici, postoje i u Francuskoj znate da imaju sudije da se angažuju u nekim sporovima ljudi koji nisu profesionalne sudije. Mislili smo da to treba prepustiti zakonu. Moguće je da je to prepušteno zakonu iako nije pomenuto u Ustavu. Ali mislimo da je dobro da se pomene znači da će se to učešće urediti zakonom. Pitanje nepremestivosti sudija koje je pomenuo Beljanski s obzirom na naš dodatak sadašnjem rešenju a naime izuzetak od toga da sudija ne može da bude premešten bez svoje saglasnosti, imali smo u vidu upravo ono što nam se sada dešava ili što će nam se desiti 2007., ako ne 2007. produžićemo opet za još par godina, ali imamo jednu situaciju da je zaista promena sudskog sistema povlači potrebu da sudije budu premeštene iz suda. Ako ostane ovako čvrsta ustavna garancija da ne može bez svoje volje da bude premešten i tačka, onda ćemo se suštinski sresti sa nerešivim problemom.

DRUGI DEO - PREVODI

Društvo sudija Srbije 17. 04. 2004. (Hotel M.)

kaseta broj 1, strana A

gdin David Hadson:

...zemlje Centralne Evrope, Kipar i Malta, i mogu da kažem, bez oklevanja, da je pravni sistem u većini ovih zemalja, u startu, bio u mnogo gorem stanju od pravnog sistema u Srbiji danas. Kao Evropska komisija i Evropska unija mi smo tokom prethodne decenije sarađivali sa vladama ovih zemalja na izgradnji vladavine prava, jačanju nezavisnosti pravosuđa, unapređenju obuke kadrova u pravosuđu, poboljšanju instrumenata koji su sudijama na raspolaganju u realizaciji vladavine prava. Stoga smo svesni teškoća i prepreka koje se javljaju u ovom procesu. A one se velikim delom javljaju već na ustavnom nivou. Važno je reći da ne postoji univerzalno rešenje za obezbeđenje ustavom zagarantovane nezavisnosti pravosuđa. Evropska unija od 15 članova, odnosno Evropska unija od 25 članova, ima veliki broj različitih tradicija u sebi, počev od zemalja koje imaju izuzetno detaljne ustave do zemalja koje uopšte nemaju pismeni ustav, a koje su nezavisnost sudstva obezbedile kroz tradiciju i široke, kao što je već pominjano, kroz široke, ne pravne, već društvene mehanizme. Naše iskustvo sa zemljama koje su se pridružile Evropskoj uniji pokazuje da su obezbedile nezavisnost pravosuđa, obezbedile vladavinu prava veoma brzo, period od 10 do 15 godina je kratak vremenski period u odnosu na period od 200 ili 300 godina, koliko je bilo potrebno za postepeni razvoj sistema nekih od naših zemalja-članica, uvođenjem veoma jasnih pismenih odredbi, u ustavu i zakonima kako bi, u što kraćem mogućem periodu, jasno definisali šta je prihvatljivo, a šta neprihvatljivo, i obezbedili jasno tumačenje tih odredbi. Mislim da je predloženi dokument Društva sudija veoma dobar, dotakli ste sva ključna pitanja koja treba da se uzmu u obzir: stalnost sudske funkcije, imunitet, disciplinsku odgovornost sudija, ulogu Visokog saveta pravosuđa. Mislim da je važno imati na umu da je potrebno da postoji ravnoteža u celokupnom rešenju. Veoma dobra, uporedna analiza koju je izradilo Američko udruženje pravnika, ABA/CEELI, pokazuje je da je svako od pomenutih ključnih pitanja detaljno regulisano odredbama ustava čitavog niza zemalja, zemalja-članica Evropske unije i novih članica, na primer, ako pogledate uporednu analizu imuniteta, ima ustava koje uopšte nemaju odredbe koje se odnose na to pitanje i ustava koji ga detaljno i precizno regulišu. Najekstremniji primer je poljski Ustav, po kome sudija može biti uhapšen zbog izvršenja krivičnog dela samo ako ga uhvate prilikom izvršenja tog krivičnog dela. Poljska je zemlja koju veoma dobro poznajem, i među poljskim sudijama i pravnicima vodila se ozbiljna rasprava da li to znači da neko može biti uhapšen ako puca u nekog, ili i ako je uhvaćen kako beži sa mesta zločina jer je begstvo sa mesta zločina takođe krivično delo. Veoma visok stepen imuniteta, pojačan činjenicom da je bila dovoljna odluka lokalnog sudije ili predsednika lokalnog suda da se poništi hapšenje. Ima slučajava gde veoma jake odredbe mogu da poremete ravnotežu i odu mnogo dalje od onoga što je neophodno da se obezbedi funkcionisanje pravosuđa, svaki član se mora dobro razmotriti ali potrebno je sagledati rešenje u celini. Ako imate jake odredbe o imunitetu, ostale odredbe treba da budu manje jake. Ukoliko imate slabe odredbe o imunitetu, onda je potrebno obezbediti mehanizme zaštite sudija, na primer, kroz Visoki savet pravosuđa. Dakle, paket rešenja je nešto što se mora sagledati kao celina, mislim da je važno da i ja to danas naglasim. U predlogu Društva sudija dati su na razmatranje svi ključni elementi, neki od njih bi, kao što je već rečeno, pre trebalo da budu regulisani zakonima, i to treba razmotriti, ali celovito rešenje, a ne detalji, jeste ono što će osigurati dobre ustavne odredbe i osnovu za vladavinu prava u Srbiji. Hvala.

gdin Thomas Markert, podpredsednik Venecijanske komisije

Hvala vam, i pre svega hvala Društvu sudija što me je pozvalo da, kao član Venecijanske komisije, govorim o ovom važnom pitanju. Ambasador Masari i Dejvid Hadson su već objasnili značaj vladavine prava i nezavisnosti sudstva kao ključnog aspekta vladavine prava, što ja mogu samo da ponovim i naglasim. Ovo je važna tema, i ovo je već drugi put da sam pozvan u Beograd, pre godinu dana smo već diskutovali o ovoj temi, ali sada, nakon što sam pogledao ovaj dokument Društva sudija i nakon govora ministra, imam utisak da ste ove godine napredovali iako nije bilo moguće usvojiti ustav kome smo se svi nadali kada smo se prethodni put sreli. Nezavisnost pravodsuđa je veoma važna, pominje se u mnogim međunarodnim tekstovima, tekstovima donetim od strane Ujedinjenih Nacija, od strane Saveta Evrope, pomenuo bih naročito Preporuku (94) 12 Komiteta ministara i, za mene možda najinteresantniji tekst, Mišljenje Konsultativnog saveta sudija Evrope, zanimljivog tela, o kome će posle mene govoriti gđa Maja Tratnik. U ovom Mišljenju detaljno se razmatraju različiti uslovi neophodni za nezavisnost sudija, smatram da je to veoma zanimljiv međunarodni tekst, to nije pravno obavezujući tekst, mislim da ide korak dalje razmatrajući bitna pitanja. Nažalost, još uvek nije preveden na srpski jezik, ali mnogi od vas čitaju engleski i francuski jezik. Već je rečeno da praktično svi ustavi garantuju nezavisnost pravosuđa. Srpski Ustav to takođe čini, iako svi znamo da je izrađen u periodu kada nije postojala politička volja za postojanjem nezavisnog pravosuđa, tako da je jasno da, iako je s jedne strane dobro imati ustavom zagarantovanu nezavisnost, to ipak nije dovoljno, već je mnogo važnije da se ona detaljno reguliše. Mislim da dokument predstavljen od strane Društva sudija svakako predstavlja korak u dobrom smeru, dobio sam ga tek jutros tako da ne mogu detaljnije da ga komentarišem, ali smatram da je korak u dobrom smeru, mada delim mišljenje da ne treba sve stavke obuhvatiti ustavom. Pre nego što se pozabavimo konkretnim pitanjima možda treba da se zapitamo zašto je nezavisnost pravosuđa toliko bitna. Mislim da treba razjasniti da nezavisnost pravosuđa nije samo privilegija sudija, da ne postoji samo u interesu sudija već u interesu društva, i mislim da je korisno u cilju razjašnjenja da se pozovem na drugi tekst koji se primenjuje ovde u Srbiji i Crnoj Gori koji je proizvod demokratske SCG, a to je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama SCG, to je veoma dobar tekst, koji možda nije dovoljno poznat, državna zajednica inače nema mnogo tekstova. Ovde imamo veoma jasno i dobro načelo u članu o pravu na fer suđenje. Piše:«Svako ima pravo da o njegovim pravima, obavezama, kao i o optužbama protiv njega, bez odlaganja, odlučuje nezavistan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud.« Mislim da, ako pogledamo ovu odredbu, ona jasno pokazuje da nezavisnost pravosuđa nije pravo sudije, već pravo građana koji dolaze pred sud, na nezavisnog sudiju. Ovo moraju pratiti druga dva načela, to mora biti zakonom ustanovljen sud, u vašem predlogu odredaba koje treba da uđu u srpski ustav postoje odredbe koje se odnose na organizaciju sudova prema kojim se ne može proizvoljno odlučivati o tome koji predmet ide kojem sudu ili sudiji, to mora biti ustanovljeno zakonom. Sudija mora biti nezavisan i nepristrasan. Nepristrasnost je moralna obaveza sudije, teško je detaljno regulisati zakonom, ali ukoliko ste nezavisni morate jasno pokazati da ste nepristrasni. Šta obuhvata nezavisnost pravosuđa? Tradicionalni i najvažniji element je da pravosuđe mora biti nezavisno od izvršne vlasti, tu ste u prošlosti imali problema, to se ne sme dovoditi u pitanje. To se odnosi i na zakonodavnu vlast, skupština donosi zakone, ali kada se zakon usvoji, primena i tumačenje zakona je u vašim rukama i zakonodavna vlast ne sme da se meša u vaš posao. To se takođe odnosi i na pravosuđe. Svaki sudija je nezavisan. Pravosuđe nije hijerarhija državnih službenika gde imate predsednika Vrhovnog suda i sudije Vrhovnog suda koji sve znaju i daju instrukcije pojedinačnim sudijama, već svaki sudija samostalno i nezavisno odlučuje o predmetu koji mu je dodeljen. Naravno, sudija će i u kontinentalnom sistemu, gde ne postoje pravno obavezujući sudski presedani, rukovođen zdravom logikom, uzeti u obzir odluke drugih sudova, naročito viših sudova, sudova kojima se upućuje žalba na presudu, uzeće ih u obzir i poštovaće ih, ali slobodan je i kao sudija ne dobija instrukcije od drugih sudija prilikom odlučivanja o određenoj stvari. Postoje, da tako kažem, klasične garancije nezavisnosti pravosuđa, one se ne mogu dovesti u pitanje, sadašnji Ustav predviđa stalnost sudijske funkcije i mislim da to ne treba detaljno obrazlagati, ali postoji jedno pitanje koje nije jasno definisano vašim nacrtom, možda namerno, a to je šta činiti sa sudijama na početku karijere. U kontinentalnoj Evropi nemamo iskusne praktičare postavljene za sudije, već ljude koji su prošli dodatnu obuku ili tek završili fakultet. Zato mnoge evropske zemlje prilikom prvog imenovanja sudije ne postavljaju odmah sudiju za stalno, već ostavljaju probni period, ne predug, period od pet godina, koji je već pomenut ovde, možda bi bio predug. Takođe mnoge zemlje preduzimaju posebne mere, na primer, stavljaju sudije na probnom radu sa sudijama koji su imenovani za stalno, kako njihov glas ne bi bio preovlađujući. I naravno, što se razrešenja sudija tiče, razlozi za razrešenje moraju biti jasno defisani, i te odredbe su dovoljno važne da bi bile direktno regulisane ustavom, u cilju stabilnosti režima. Pitanje u direktnoj vezi je sa ovim je već regulisano postojećim Ustavom, to je pitanje premestivosti sudija. Sudija ne može biti premešten u drugi sud bez svoje volje, osim u slučaju na zakonu zasnovane izmene sudskog sistema. Ovo su načela koja su svuda priznata i koja su usmerena na ograničavanje proizvoljnih intervencija koje utiču na karijeru sudija. Jasno je da neke odluke vezane za sudije uvek moraju da se donose. Imenovanje sudija, zatim unapređenje sudija. Koliko sam shvatio, u Srbiji ne postoji unapređenje sudija, već ukoliko sudija pređe u viši sud to predstavlja novo imenovanje, ako sam dobro shvatio. Naravno, problem ostaje bilo da je u pitanju novo imenovanje ili unapređenje, neko o tome mora da odluči, a mogu se javiti i slučajevi razrešenja sudija, tako da je ključno pitanje ko odlučuje o tome. Prošle godine imali smo veoma kontraverznu raspravu o tom pitanju. Ovde, u bivšoj Jugoslaviji, i ostalim bivšim socijalističkim zemljama postoji sistem u kom sudije bira parlament. Ja sam već prošle godine kritikovao ovaj sistem, mada, on ima svoje prednosti. Svakako je transparentniji od postavljanja od strane izvršne vlasti. Odslikava činjenicu da je pravosuđe, naposletku, deo demokratske strukture države i da se njegov legitimitet zasniva na volji naroda, dakle, rešenje je svakako demokratsko. Ali postoji rizik da rešenje bude politički obojeno, a ne veoma praktično kad o zaslugama pojedinačnih sudija odlučuje parlament, naročito u zemlji gde postoji veliki broj sudija, kao u Srbiji. Postoji rizik donošenja proizvoljnih političkih odluka, a postavlja se i pitanje ko čini većinu u parlamentu. Ne bi trebalo da vladajuća partija bira sudije. Dakle, sistem izbora sudija od strane parlamenta svakako je prikladan za izbor sudija Ustavnog suda, koji predstavljaju poseban slučaj, o kome treba da se rešava odvojeno, ali za obične sudije to se ne čini najboljim sistemom. Koliko sam shvatio, novo Ministarstvo pravde se već udaljava od ovog sistema. Imenovanje sudija od strane izvršne vlasti praksa je velikog broja zapadnoevropskih zemalja, tradicionalno demokratskih, i može dobro da funkcioniše u zemlji gde su javne službe relativno nezavisne i gde postoji jaka tradicija neutralnosti javnih službi i postoje društveni uslovi, kao što je pomenuo Dejvid Hadson, koji omogućavaju takvo funkcionisanje. Velika Britanija, ako se načelno posmatra, reklo bi se da funkcioniše na veoma čudan način, ali dobro funkcioniše jer su se ove tradicije vremenom razvile i prikladne su za Veliku Britaniju. Ali ako pokušate da prenesete ovakvu praksu na zemlju kao što je Srbija to bi bilo riskantno, i velike su šanse da bi bilo političke manipulacije prilikom imenovanja sudija, stoga nije slučajno da većina novih demokratija nije poverila ovu odluku Ministarstvu pravde već su se opredelile za drugi sistem, za formiranje Visokog saveta pravosuđa, kao što ste i vi učinili u Srbiji. Ali sada imate problem, postojeći Ustav ne predviđa postojanje Visokog saveta pravosuđa, pa je ono što ste na osnovu zakona mogli da uradite ograničeno, i sada će usvajanje novog ustava za vas biti prilika da novim ustavom predvidite postojanje Visokog saveta pravosuđa i transformišete njegovu ulogu koja se do sada delimično sastojala u davanju preporuka, jer prema sadašnjem Ustavu, Parlament je taj koji imenuje, Visoki savet pravosuđa to ne može, ali novim ustavom možete ovlastiti Visoki savet pravosuđa da imenuje ili daje obavezujuće predloge. Ovo je, svakako, sistem koji nudi najbolje mogućnosti za zaštitu nezavisnosti pravosuđa i za demokratiju. Takođe je važan sastav Visokog saveta pravosuđa, ko su njegovi članovi. Postoje mnogi različiti sistemi širom Evrope, ne postoji pravilo kako treba da izgleda sastav Saveta, ali jedan sistem je da manje od polovine članova treba da čine politički postavljeni članovi, kako bi se sprečio jak politički uticaj. Legitimno je rešenje da deo članova Visokog saveta pravosuđa bira parlament zato što, na kraju krajeva, narod bira parlament, i on je narodu odgovoran za sve aspekte državne vlasti, i to se ne može isključiti a priori. Sa druge strane, tu treba da budu sudije, članovi advokatske komore ili profesori sa pravnih fakulteta, takođe možda i ministar pravde, ako nema previše ljudi koji su tu na osnovu svoje funkcije. Važno je da bude dobar broj sudija, izabran od strane drugih sudija. Ovde se vraćam na ono što sam već rekao da nezavisnost pravosuđa nije pitanje hijerarhije, sa Vrhovnim sudom na vrhu koji bolje od drugih sudija poznaje pravo i odlučuje o svemu, već generalno, sudije-članovi Visokog saveta pravosuđa treba da budu birani od strane svih sudija, mogu dati jedno mesto predsedniku Vrhovnog suda, ali ne treba Vrhovni sud da odlučuje o imenovanju sudija-predstavnika ovog tela. Sastav Visokog saveta mora biti regulisan ustavom. To je, mislim, suština rasprave, ima drugih garancija nezavisnosti pravosuđa koje su pomenute u vašem nacrtu, uslovi rada, ali slažem se sa ministrom i ostalima da to nisu pitanja koja treba regulisati ustavom, često je teško zagarantovati ih zakonom. Takođe treba uzeti u obzir ovdašnju tradiciju dugačkih ustava, mislim da je jugoslovenski Ustav iz 1974. bio najduži ustav na svetu, i nije se pokazao kao dobar, i zato u slučaju dileme da li da nešto uvrstite u ustav izaberite da ne stavljate mnogo toga. Već je bilo govora o pitanju imuniteta sudija. Većina zapadnoevropskih zemalja ne zna za imunitet sudija, u principu, kada sudija donese pogrešnu presudu podnosi se žalba na presudu, a sudija se ne smatra krivično ili građanski odgovornim ako se kasnije pokaže da je presuda bila pogrešna, osim u slučaju kada je sudija namerno doneo presudu u slučaju mita ili kao uslugu prijatelju, dakle princip je jasan. U Srbiji je možda potrebno otići dalje i uneti u ustav načelo imuniteta sudija, mada sam mišljenja da je mnogo logičnije da se sudijama obezbedi funkcionalni imunitet u obavljanju funkcije nego da im se obezbedi opšti imunitet kakav uživaju poslanici. U svakom slučaju, imunitet je opravdan ako je zasnovan na položaju sudija, a ne onda kada je samo oblikovan na osnovu imuniteta datog poslanicima. Da zaključim, mislim da ste napredovali u svojoj diskusiji. Sada znam da je učinjen ponovni pokušaj izrade nacrta novog ustava neophodnog Srbiji koji će odgovarati Srbiji koja je već nekoliko godina demokratska, i ova demokratska promena mora da se ogleda u usvajanju novog demokratskog ustava pa se nadam da će ovaj drugi pokušaj izrade nacrta ustava biti uspešan. Mi smo, svakako, sposobni i voljni da pomognemo Srbiji u svakom pogledu i ja vam želim sreću i nadam se i mislim da nezavisnost pravosuđa neće predstavljati veliki problem u novom ustavu i mislim da ćete naći pravo rešenje u tom pogledu. Hvala.

gđa Maja Tratnik

Mnogo osnovnih stvari o nezavisnosti pravosuđa već je rečeno od strane mojih kolega. Takođe sam pročitala veoma dobar dokument koji je pripremilo Društvo sudija i još jedan odličan dokumet koje je pripremilo Američko udruženje pravnika, ABA/CEELI. Pravosuđe zauzima jedinstven položaj u demokratskom društvu. Ono je pozvano da rešava sporove o kojima ne mogu, ili o kojima ne bi trebalo da odlučuju političke grane vlasti ili privatna lica. Ono štiti pravo i time štiti prava građana. Sudije nisu posebna vrsta javnih službenika već je svaki od njih, lično, nosilac sudske vlasti. Član 6 paragraf 1 Evropske konvencije o zaštiti prava ugrađen u zakonodavni sistem većine zemalja potpisnica Konvencije kao direktan ustavni zakon traži nezavisnog sudiju. Samo sudija može da odlučuje o svim građanskim pravima i obavezama i da odlučuje u krivičnom postupku. Pravo na nezavisnog i nepristrasnog sudiju i na fer i javno suđenje osnovno je pravo svakog građanina zemlje potpisnice Konvencije, kao i građana vaše zemlje. Osnovna karakteristika pravosuđa kojom se ono izdvaja od drugih organa državne vlasti jeste nezavisnost sudova. Svi međunarodni instrumenti rukovode se ovim načelom. Najvažniji svetski dokumenti u ovom smislu su: Osnovna načela o nezavisnosti pravosuđa iz '85, Preporuka (94) 12 Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti, efikasnosti i ulozi sudija iz '94, Evropska povelja o zakonu za sudije iz '98, i Mišljenje broj 1 iz 2001. Konsultativnog saveta sudija Evrope o standardima vezanim nezavisnost pravosuđa i stalnosti sudija. Nezavisnost pravosuđa i percepcija te nezavisosti od strane javnosti od suštinskog je značaja za legitimitet pravosuđa kao garanta prava i sloboda. Ako pravosudna vlast nije nezavisna od izvršne i zakonodavne vlasti ona ne može na pravi način ograničiti te grane vlasti. Ukoliko sudovi, u očima javnosti, nisu nezavisni i nepristrasni, građani im se neće obraćati za pomoć već će se okrenuti političkim sredstvima. U interesu zakonodavne i izvršne vlasti takođe je da pravosuđe bude nezavisno. Često je potrebno da pravosuđe reši probleme za koje ne postoji jednostavno političko rešenje, a to je nemoguće ukoliko ga sve strane ne vide kao nezavisnog i neutralnog arbitra. Stoga, nezavisnost nije samo neophodan uslov za sudije, već najvažnija privilegija svih koji žele da žive u miru, zaštićeni zakonom. Sudovi i sudije ovu privilegiju samo primenjuju u korist građana. Koji su odlučujući elementi koji određuju nezavisnost sudova i sudija? Ključni elementi za nezavisnost su: izbor, unapređenje, ocena uspešnosti rada sudija, imenovanje i razrešenje, disciplinska odgovornost, obuka sudija, briga o organizaciji pravosuđa i finansijskim pitanjima. U ovim pitanjima ne sme biti nikakvih pritisaka od strane drugih grana državne vlasti. Pravosuđe stoga mora preuzeti Sizifovski posao vezan za imenovanje, unapređenje, ocenu uspešnosti rada sudija, udaljenje i razrešenje sudija, disciplinsku odgovornost i obuku, kao i za sva pitanja vezana za organizaciju pravosuđa i njegovo finansiranje. Ovaj posao treba da obavljaju sudije koje nisu postavljene od strane drugih grana državne vlasti i mora se obaviti u okviru pravosudnih struktura. Pravosudne strukture su očuvane ako sudije odlučuju nezavisno i ukoliko se njihova odluka smatra odlukom suda. Ovlašćenja ovih organa i obim njihovih odluka mora se utvrditi ustavnim odredbama, a detaljno obraditi u organskom zakonu o pravosuđu. O osnovnim pravosudnim pitanjima treba da odlučuje nezavisni odbor sudija, predstavnika svojih kolaga, u čijem sastavu preovlađuju sudije izabrane od strane sudija tajnim glasanjem, bez obzira da li su ovi odbori organizovani u forumima Visokog saveta pravosuđa ili u forumima komisija koje vrše funkciju suda. Članovi koji biraju sudije moraju da čine većinu, jer bilo bi naivno očekivati da će predstavnici parlamenta, koji je poprište političke borbe, u pravosudnim stvarima zaboraviti na svoje uobičajeno ponašanje i biti nepristrasni u traženju rešenja koje će ograničiti njihov politički uticaj. Stoga je neophodan preduslov da sudije čine većinu članova ovih odbora. Ovi odbori treba da odlučuju o predlogu za imenovanje i unapređenje sudija, o proceni uspešnosti rada sudija, da u disciplinskom postupku odlučuju o razrešenju ili udaljenju sudije u drugi sud kao i o drugim sankcijama. Takođe, treba da odlučuju o svim važnijim pitanjima sudske samouprave. Odluke ovih odbora treba da izvršavaju organi drugih grana vlasti koji, u slučaju imenovanja, mogu da donesu odluku samo na osnovu predloga od strane sudskih odbora. Skupština, prilikom donošenja zakona o organizaciji pravosuđa i zakona o finansiranju pravosuđa, treba da ima obavezu da pregovara sa pravosudnom vlasti koju predstavljaju ovi nezavisni odbori. Zakonodavna i izvršna vlast ne smeju da imaju nikakav drugi uticaj na pitanja vezana za pravosuđe. Ukoliko zakonodavna ili izvršna vlast ima mogućnost da imenuje sudiju za kog zna da će slediti njenu volju u osetljivim pitanjima bez potrebe davanja naročitih uputstava, nezavisnost pravosuđa je izgubljena. Pravosudna vlast se mora odvojiti od druge dve grane vlasti da bi se izbeglo umanjenje autoriteta nezavisnih sudova. Demokratska načela su osigurana kada država svim građanima garantuje pristup pravnim studijama i sudskoj profesiji. Sa druge strane, obaveza je drugih grana vlasti da sudskoj vlasti omogući potrebna sredstva da odgovori na sve izazove u vršenju sudske funkcije. Mislim da je ministar pravde već govorio o međuzavisnosti ove tri grane vlasti. Završiću time što ću dati podršku predlogu Društva sudija Srbije za osnivanje Visokog saveta pravosuđa u kom će većinu članova činiti sudije izabrane od strane sudija. Mislim da sistem u kom sudije predlaže samo Vrhovni sud nije jedino rešenje koje je u skladu sa međunarodnim standardima koje sam pomenula. U demokratskom društvu Savet pravosuđa, koristiću taj naziv, naziv tela nije važan, ono što jeste važno je kakva je njegova struktura i koja ovlašćenja ima. Pošto dolazim iz Slovenije, imali smo istu pravnu istoriju. U Sloveniji se sudije takođe imenuju, i naš Ustav predviđa stalnost sudijske funkcije. Koliko sam razumela, i srpski Ustav predviđa isto, ali velika razlika koju uočavam jeste u tome što nakon što nas izaberu od strane parlamenta, i nakon što dobijemo doživotnu funkciju, napredovanje u službi, povećanje plate, promena titule – kompletna karijera sudije – zavisi isključivo od odluke Visokog saveta pravosuđa. Od prvog izbora za sudiju prve instance najmanjeg suda, dobijate doživotnu funkciju dok se ne penzionišete kao sudija Vrhovnog suda. Za mene nije jasno kako nekom može biti dodeljena doživotna funkcija nekoliko puta u toku njegove karijere ako se za krivicu može izreći samo jedna doživotna kazna zatvora. Hvala.

kaseta broj 2, strana A

Sam Nazzaro, pravni savetnik u američkoj ambasadi

Hvala, pravo je zadovoljstvo biti ovde. Najpre da se predstavim, ja sam pravni savetnik u američkoj ambasadi, poznajem mnoge od vas, zapravo službenik sam odeljenja Ministarstva pravde SAD-a, i po profesiji sam javni tužilac. Moj glavni zadatak u Srbiji je saradnja sa javnim tužiocima, sudijama i policijom u oblasti ratnih zločina i organizovanog kriminala. Imao sam veoma dobra iskustva u saradnji sa mnogim od vas ovde i veoma poštujem ono što svakodnevno radite i, naravno, napori koje sada ulažete u cilju reforme vašeg pravosuđa svakako su veoma važni. Imam samo par komentara, neću ulaziti u detalje, ali najpre želim da ponovim neke komentare koje sam već čuo jer je u pitanju nešto što uvek treba imati na umu, i što je već rečeno, ali mislim da ću to ipak ponoviti: koncept nezavisnosti pravosuđa treba prvenstveno da služi narodu, i mislim da kao javni službenici, kao javni tužioci, sudije, pripadnici policije, to uvek moramo imati na umu. Taj koncept treba da služi narodu i obezbedi pravdu za njega, a ne da služi za naše potrebe. To je nešto na šta nas stalno podsećaju u mojoj zemlji i svakoj zemlji sveta, ali to je nešto što ne smemo da zaboravimo. Važno je da se u ovaj proces uključe i ostali, na primer tužioci, ostali članovi krivično-sudskog sistema, kao i društva, što je danas slučaj, članovi advokatske komore, članovi Udruženja tužilaca i ostali koji su zainteresovani za ovu reformu. Mislim da imaju šta da doprinesu jer, na kraju, svi smo mi uživaoci pravde koju ćete danas i vremenom obezbediti. To je veoma važno i mislim da svi koji su danas ovde doprinose reformi. Pomenuću samo još jednu stvar vezanu za opštu temu. Slušao sam komentare, mislim da su iznete odlične primedbe. Primetio sam u materijalima da naša zemlja, verovatno iz dobrog razloga, nije korišćena kao uporedni primer. Gdin Lokerli, kolega javni tužilac iz Sjedinjenih Američkih Država verovatno je imao dobar razlog za to. Nisam ovde da bih promovisao američki pogled na stvari, mi se veoma ponosimo nezavisnošću našeg pravosuđa, ali problemi sa kojima se vi suočavate su takođe problemi sa kojima se mi, u razvijenoj demokratiji, još uvek borimo. Jedan koji bih posebno izdvojio, a za koji nisam siguran da može biti rešen kroz ustavne odredbe, ali bi možda mogao biti rešen, jeste profesionalizam i disciplinovanost učesnika: sudija, tužilaca i advokata. To je, po mom mišljenju i iskustvu nakon približno osamnaest godina rada na mestu tužioca, nešto što, bez obzira na sve rečeno, moramo sami obezbediti unutar svojih struktura, ili drugim rečima, moramo nadzirati svoje ljude. Zaista mislim da je to neophodno za pravilno funkcionisanje. Moramo biti dovoljno ponosni na posao koji obavljamo kao tužioci, policija ili sudije da bismo našli volje i hrabrosti da nadziremo i disciplinski kažnjavamo sopstvene ljude, bilo kroz razrešenje, suspenziju, izricanje drugih sankcija. To može biti od suštinskog značaja kako bi narod imao poverenja u našu sposobnost da funkcionišemo. To je nešto što je jedan kolega već pomenuo, obuka je važna, neprekidno jačanje discipline i profesionalizma veoma je važno. Mi, u našoj zemlji, imamo mnogo sudija i javnih tužilaca koji se ne ponašaju na moralan i prikladan način. To je nešto sa čim se svakodnevno borimo, to nije nešto što mora biti u našem ustavu, već nešto što smo vremenom razvili preko različitih mehanizama disciplinskih odbora, nadzor nad sudijama. Mislim da je to odličan način rešavanja ovih važnih pitanja i ja svakako pozdravljam i pohvaljujem vaš rad, i ukoliko možemo da vam pružimo podršku na bilo koji način, svakako ćemo to učiniti. Još jednom hvala.

Imam kratko pitanje za bilo kog od srpskih jurista ovde, eventualno biste mogli da date mali komentar uz odgovor. Moje pitanje se odnosi na Povelju o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama o kojoj je danas ranije bilo reči. Ono što želim da pitam bilo koga od vas ko zna odgovor je, znam da je to statut, ali zanima me da li je to ono što mi u Americi zovemo kvaziustavni statut ili superstatut, to jest, da li kasnije doneti statuti moraju da se usklađuju sa njim?

Ne, ne, znam da je to savezni statut, Povelja o ljudskim i manjinskim pravima...

Znači, Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama je deo Ustava. U redu, to je odgovor na moje pitanje, dakle nije kvaziustavni statut, već deo Ustava državne zajednice.