Proizvoljnost u uređenju čitave grane vlasti bitno narušava ustavni poredak države i može biti rezultat ili velike nesposobnosti ili skrivenih namera svih koji su u tome učestvovali

Nesporno je da je reforma pravosuđa u Srbiji bila neophodna. Zato su strukovna udruženja sudija i tužilaca i uložila samokritičnost, konstruktivnost i veliki trud kada su inicirala ili učestvovala u pripremama niza reformskih rešenja (redovno vrednovanje rada sudija i tužilaca, početna i stalna obuka i njeno funkcionalno povezivanje sa vrednovanjem, sistem disciplinske odgovornosti, standardi etike, između ostalog).

Strategijom reforme pravosuđa, koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije sredinom 2006. godine, proklamovana su četiri reformska načela: nezavisnost, odgovornost, efikasnost i transparentnost. Da je, prilikom usvajanja Strategije, neko predložio i zakonitost kao reformsko načelo, svi bi mu se smejali. Međutim, reformski postupci koji su usledili bili su ne samo tajni već i nezakoniti.

Danas je surova istina da je tzv. reforma sprovedena uz toliko nezakonitih postupaka da bi gotovo sve moralo da se uradi iznova ukoliko se zaista hoće poboljšanje pravosuđa. Uz to je čitav postupak opšteg izbora, što je zvanični naziv za reizbor i razrešenje sudija i tužilaca, učinjen tajnim (poslovnicima kojima su Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca uredili svoj rad).

OBRAZLOŽENJE I POVERENJE: Svaka odluka Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT) o izboru na stalnu funkciju sudije/tužioca, kao i svaka njihova odluka o predlogu Skupštini kandidata za prvi izbor za sudiju/nosioca javnotužilačke funkcije, mora da bude obrazložena, saglasno čl. 50 stav 5 i 52 stav 4 Zakona o sudijama, odnosno čl. 82 stav 3 Zakona o javnom tužilaštvu. Da bi ove odluke uopšte bile donete, potrebno je da VSS pribavi podatke i mišljenja o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata. Za kandidate koji dolaze iz sudova, obavezno je pribavljanje mišljenja sednice svih sudija suda iz koga potiče kandidat, kao i mišljenje sednice svih sudija neposredno višeg suda, u koje kandidat ima pravo uvida pre izbora (član 49 Zakona o sudijama). Slična obaveza propisana je i za DVT (član 80 Zakona o javnom tužilaštvu).

Navedene odredbe primenjuju se od dana konstituisanja VSS (čl. 107 Zakon o sudijama) i DVT (čl. 140 Zakona o javnom tužilaštvu), odnosno od 6. aprila 2009. godine kada su se oba tela konstituisala. Ili tačnije, kada su ova tela proglasila da su se konstituisala, pošto je i samo njihovo navodno konstituisanje takođe nezakonito. Od 11 članova koliko treba da ih ima u svakom od ovih tela i Ustavom tačno određenih društvenih struktura koje moraju biti predstavljene u njima, VSS je konstituisan bez tri člana (sudije, advokata i profesora), a DVT bez advokata.

I odluka o prestanku sudijske i javnotužilačke funkcije mora da bude obrazložena, ako ne zbog suštinskih, a ono zbog formalnih razloga, saglasno istovetnim odredbama Zakona o Visokom savetu sudstva i Zakona o državnom veću tužilaca (sadržanim u oba zakona u članovima 17 stav 2), pošto je protiv takvih odluka predviđen pravni lek – žalba Ustavnom sudu (član 148 stav 2 Ustava i 99 stav 1 Zakona o Ustavnom sudu).

VSS i DVT nisu, međutim, obrazložili nijednu od preko 3000 odluka koje su doneli u postupku tzv. opšteg izbora sudija i tužilaca. Nisu obrazložili odluke o (re)izboru sudija i tužilaca, niti one o predlaganja na prvu sudsku ili tužilačku funkciju, kao što nisu obrazložili ni one o prestanku sudijske funkcije. Ne(re)izabrani tužioci čak nisu ni dobili odluku o prestanku funkcije.

A na početku dugo najavljivane sveobuhvatne reforme pravosuđa, i kandidati koji su (re)izabrani i oni koji to nisu, a posebno građani, imaju opravdani interes da znaju zašto je svaki od sudija (re)izabran ili predložen za prvi izbor i zašto svaki od (ne)reizabranih nije. Jer je za "reformisano" pravosuđe neophodno uverenje i poverenje javnosti da je ovaj prvi, izuzetno značajan korak, dobro urađen i da će omogućiti bolje funkcionisanje pravosuđa.

NEZNANJE ILI LOŠE NAMERE: Umesto toga, nakon tajno sprovedenog postupka, iz javno datih izjava članova Visokog saveta sudstva – ministarke pravde Snežane Malović, predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe Boška Ristića i predsednice Visokog saveta sudstva Nate Mesarović, iz pisanih i elektronskih medija saznali smo da nije bilo potrebe da se daju obrazloženja za odluke donete u postupku (re)izbora, da je Savet "pogodio u 90 odsto slučajeva", da su u postupku (re)izbora korišćeni podaci BIA i policije do kojih je Savet došao od tužilaštva, da udari na reformu potiču od ljudi koji su tesno povezani sa organizovanim kriminalom, naročito sa trgovinom narkoticima. Čulo se od njih da se Savet, osim statistikom, bavio i dostojnošću kandidata, od kojih su se neki bavili porodičnim nasiljem, neki magijom, neki dopuštali advokatima da im plaćaju putovanja, izgradnju kuća, otplatu kredita, da su se družili sa licima kojima su sudili, i još mnogo goreg i crnjeg iz privatnog života sudija i tužilaca. Izjave predstavnika VSS-a i DVT-a često su bile međusobno oprečne. Štaviše, oni su, neretko, sami sebe demantovali. Sada je uvrežena konstatacija i kod drugih visokih zvaničnika da je (re)izborom presečena veza između organizovanog kriminala i pravosuđa.

Početkom februara, baš u isto vreme kada su predstavnici Međunarodnog udruženja sudija i tužilaca MEDEL i holandskog udruženja Sudije za sudije objavili svoje konstatacije o manama sprovedenog (re)izbora, VSS je obavestio ne(re)izabrane sudije da mogu da izvrše uvid u svoja dosijea. Što su, navodno, uvek i mogli da učine, samo nisu bili zainteresovani. Naivni koji su to pokušali suočili su se sa satima i danima zauzetim telefonima. A oni koji su se, nakon toga, iz mesta širom Srbije uputili u Beograd, Savetu su prišli najbliže do belog telefona kod portirnice zgrade u Nemanjinoj 22-26, sa koga im je "omogućeno" da po čitav sat bezuspešno pokušavaju da dobiju nekog od zaposlenih u VSS-u. Retki "srećnici" koji su odranije dobili šansu da izvrše uvid, u svojim dosijeima su zatekli samo svoju prijavu na "izbor", svoj lični list i statističke podatke o svom radu za 2006, 2007. i 2008. godinu. U podatke ostalih koji su konkurisali za isto mesto, tek da se uporede sa njima, nije im dat uvid.

Tako su svi podaci i za (re)izabrane i za razrešene sudije ostali nedostupni, bez mogućnosti da se uporede međusobno, kao i sa bilo kakvim prosekom (sudskim, regionalnim, za Srbiju), a rezultati takvih odluka proizvoljni. Proizvoljnost u uređenju čitave grane vlasti bitno narušava ustavni poredak države i može biti rezultat ili velike nesposobnosti ili skrivenih namera svih koji su u tome učestvovali.

KONSTATACIJE I PITANJA: Nije baš toliko teško da državne institucije funkcionišu. Naravno, ako za tim zaista postoji volja i sposobnost onih koji u njima rade. Ovu tvrdnju dokazuju dva relativno nova državna organa – poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitnik građana.

Zahvaljujući ažurnom i savesnom radu ova dva državna organa, sprovedeni postupak reizbora sudija naknadno postaje jasniji, transparentniji, što je jedno od četiri osnovna reformska načela proklamovana Strategijom za reformu pravosuđa.

Dve su važne konstatacije ovih organa koje omogućavaju rasvetljavanje onoga što se stvarno dešavalo u postupku (re)izbora, a u vezi sa korišćenim podacima.

Prva je konstatacija poverenika da u dokumentaciji o radu Saveta ne postoji nijedan dokaz koji bi potvrdio sumnje Društva sudija Srbije da su u radu Visokog saveta sudstva, protivno Ustavu i zakonu, obrađivani podaci o ličnosti dobijeni od BIA. Druga je konstatacija zaštitnika građana da "BIA nije, zarad postupka razrešenja i izbora sudija, ni samoinicijativno niti po zahtevu drugih organa, preduzimala mere ili vršila druge poslove iz svoje nadležnosti, a posebno vršila poslove bezbednosne provere, niti je dostavljala podatke, mišljenja ili druge vrste akata o kandidatima za sudijske funkcije u postupku njihovog razrešenja/izbora" i da "on nikada nikome nije izjavio da u postupku izbora sudija nisu korišćeni podaci BIA".

Polazeći od ovih konstatacija za koje nema razloga za sumnju, logično se nameće više pitanja. Pre svega, kako je, u pet minuta za svakog kandidata koliko je VSS imao na raspolaganju, prema rečima njegove predsednice ("Radili smo savesno i temeljno preko 400 radnih sati i obradili 5020 prijava", konferencija za medije povodom objavljivanja imena izabranih sudija od 17. decembra 2009. godine), bilo moguće uraditi sve to i još uporediti rad tih kandidata da bi se izabrali najbolji? A onda i kako je VSS (a slično je i sa DVT-om) "znao" za sve one napred navedene "podatke" kojih nema u dosijeima sudija? Kada je i kako Savet, navodno, dolazio do pritužbi, kako je proveravana njihova osnovanost, gde su te pritužbe sada? Kada su traženi, dostavljani, razgledani i vraćani predmeti u kojima su postupale "osumnjičene" sudije, gde su konstatacije o izvršenom uvidu? Kako je bilo moguće u tih pet minuta doneti pouzdane i uporedive odluke o (re)izboru? Posebno kada imamo u vidu izjavu predsednice VSS-a da nisu pravljene rang-liste (15. januar 2010, emisija Javnog servisa "Šta radite bre?")

Naravno, logički se nameću i odgovori. A nema drugog osim onog da su VSS i DVT do navodnih podataka dolazili neovlašćeno, preko drugih izvora saznanja, koristeći ih u svrhu drugačiju od one zbog kojih su ti podaci uopšte bili prikupljani. I/ili, da je odlučivanje o (re)izboru bilo pod spoljnim, neformalnim uticajima. Da je reizbor sudija i tužilaca, iz tela koja je trebalo da ga obave uz sve garancije nezavisnosti, nepristrasnosti, pravičnosti i transparentnosti, bio izmešten na neka druga mesta.

U svakoj varijanti, jedno je uvek isto: sudijama i tužiocima nije data bilo kakva prilika da se izjasne o navodnim podacima o njihovom radu i životu. Primenjen je sistem mnogo gori od "kadija te tuži, kadija ti sudi". Ovde nije bilo ni "tuženja" ni "suđenja". Odmah presuda. I to bez obrazloženja.

EVROPA O REFORMI: O ovom i ovako sprovedenom postupku (re)izbora sudija i tužilaca stigle su i prve konstatacije stranaca. Međunarodnom udruženju sudija i tužilaca MEDEL i holandskom udruženju Sudije za sudije nije poznato da je u nekoj državi sprovedena reforma pravosuđa slična ovoj u Srbiji. Način na koji je to učinjeno – bez javnosti, bez učešća sudija i mogućnosti da se izjasne o eventualnim sumnjama, u nerazumno kratkom roku, bez obrazložene konkretne odluke za svakog i bez mogućnosti upotrebe efektivnog pravnog leka, za njih je, bez sumnje, suprotan evropskim pravosudnim standardima.

Pitanjem sprovedenog (re)izbora baviće se i druge međunarodne institucije i organizacije. Venecijanska komisija (telo Saveta Evrope koje daje mišljenje o usaglašenosti akata države članice sa evropskim standardima) zajedno sa Konsultativnim većem evropskih sudija (telom Saveta Evrope koje formuliše evropske sudske standarde) objaviće zajedničko mišljenje o kriterijumima za (re)izbor sudija i sprovedenom postupku (re)izbora već početkom marta. Konačno, pitanjem (re)izbora baviće se i Evropska unija pred čijim je Parlamentom već postavljeno formalno pitanje: Šta se to desilo sa pravosuđem u Srbiji?

Ipak, najbolje bi bilo kada bi se institucije u Srbiji, koja bi da postane deo zajednice uređenih i demokratskih evropskih država, pozabavile spoticanjem u primeni evropskih standarda i dalekosežnim štetnim posledicama pravosudnog reizbora. Posebno Ustavni sud, na kome je, zajedno sa Visokim savetom sudstva, najveća odgovornost za sve što se desilo i što će se desiti i u pravosuđu Srbije i u samoj Srbiji.

Autorka je predsednica Društva sudija Srbije, koja nije prošla nedavni reizbor Sudija.

„Ima neizabranih sudija kojima su advokati plaćali putovanja po svetu, dogradnju kuća i otplaćivali kredite”, tvrdi naša sagovornica

Predsednica Visokog saveta sudstva i Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović danas u Palati pravde ima sastanak sa vršiocima funkcija predsednika svih sudova u Srbiji. Oni su dužni da obaveste Visoki savet sudstva da li su sve izabrane sudije stupile na funkciju, pošto će na sledećoj sednici Visokog saveta sudstva biti doneta odluka o raspisivanju oglasa za popunu upražnjenih sudijskih mesta.

Ukupno 837 neizabranih sudija već je dobilo je istovetno uopšteno obrazloženje za neizbor, bez konkretnih razloga. O tome za „Politiku” govori Nata Mesarović, predsednica Visokog saveta sudstva i Vrhovnog kasacionog suda.

Kako će, na osnovu jedinstvenog obrazloženja za sve, sudija znati zašto nije izabran? Kako da zna ima li uopšte šanse na novom konkursu?

Visoki savet sudstva nema zakonsku obavezu da neizabranim sudijama dostavi pojedinačna obrazloženja, jer nije reč o reizboru i razrešenju, nego o opštem izboru sudija, o čemu se izjasnio i Ustavni sud. Međutim, većina zna zbog čega nije izabrana.

Možete li navesti konkretne razloge neizbora za pojedine sudije?

Visoki savet sudstva nema razloga da ne predoči javnosti koji su sve bili razlozi za neizbor sudija. Na primer, u jednom sudu republičkog ranga pronađeno je više stotina predmeta „presignaliziranih”od predsednika suda, a to znači predmeta koji su zavedeni na jednog sudiju, pa je određivano da se daju u rad drugim sudijama. U ormanima i fiokama predsednika jednog suda u Vojvodini nalazili su se predmeti koji su tu stajali više od pet godina. Neki su uzeti na uvid i nikada nisu vraćeni ni pisarnici ni sudiji, u nekim predmetima su zaključene rasprave a odluke nisu urađene. Utvrdili smo da su pojedine sudije držali butike, kafane, auto-perionice, mehaničarske radnje, salone. Neki su u predmetima u kojima su postupali sklapali ugovore o doživotnom izdržavanju ili o poklonu sa strankama u postupku ili sa porotnicima. Ovi se podaci mogu lako proveriti.

Neke sudije donosile su presude o naknadi nematerijalne štete u velikim iznosima, nesrazmernim, ali samo ličnostima sa javne i političke scene, bliskim srodnicima bivših funkcionera, a koje su, u postupku po reviziji, preinačavane za 2/3 iznosa. Imali smo sudije koje su u svim predmetima angažovale iste veštake, koji su često umesto njih presuđivali iako je veštačenje samo jedan dokaz. Bilo je i onih koji su prilikom prvog ispitivanja okrivljenima uskraćivali prava u postupku, pa se takav zapisnik nije mogao koristiti, i to u vrlo važnim predmetima, a što je išlo na ruku okrivljenima i otežavalo donošenje odluke. Dešavalo se da su pojedine sudije ukidale presude bez jasnih razloga i davale zbunjujuća rešenja za prvostepeni sud i na taj način činile da postupci dugo traju, često i do zastarelosti. Neki su odlagali suđenja zbog nepostojanja koncentracije dokaza iako je svima jasno da se retko može desiti da se svi dokazi izvedu na jednom pretresu, ali zato postoje predmeti u kojima je postupak trajao i po 10 i 15 godina zbog nekorišćenja procesnih mogućnosti. Neki su držali predmete u evidenciji po dve godine i po njima nisu ništa radili, pa su se potom obraćali predsedniku suda, koji je donosio rešenje o dodeli tako složenog predmeta u rad drugom sudiji. U nekim sudovima nije se vodila evidencija o neurađenim odlukama, što je bila dužnost predsednika suda, pa se dešavalo da niko, osim stranke, ne zna koliko se čeka na odluku.

Ima slučajeva da se izveća i uradi odluka o ukidanju presude, pa se, pre nego što izađe iz suda, preinači, i to na najduže kazne zatvora. Da li je to primer dostojnosti i sudija i predsednika suda? U postupcima su se koristile neoverene fotokopije kao dokazi, pa izjave svedoka iz inostranstva koje nisu date pred nadležnim organom, i to samo u onim postupcima u kojima se želi pomoći stranci. Netačno su interpretirani izveštaji ustanova za izdržavanje kazne, ili su slati izveštaji drugom sudu da se neko lice nije nalazilo u postupku po zahtevu za vanredno ublažavanje kazne, iako odluka postoji u nadležnom sudu. Vršene su promene članova sudskih veća ad hoku važnim predmetima da bi se donela odluka za koju je neko zainteresovan. Mere nadzora (prisluškivanje, praćenje) različito su tumačene u postupku kao dokaz, od slučaja do slučaja. Dešavalo se da predmeti stoje u sudskoj praksi po dve godine, a da se ne postupa po odredbama sudskog poslovnika. Često su govorili o slučajnom sudiji, a da to nije ispoštovano upravo od njih jer je postojala mogućnost da određeni sudija prima predmete svaki drugi mesec i da se na taj način utiče na ishod odluke. Poznato je da su sudije konzumirale alkohol u radno vreme i zbog toga odlagale suđenja.

Nata Mesarović: Neke sudije bavile su se gatanjem, crnom i belom magijom…

U nekim postupcima za nasilje u porodici sudije su donosile odluku u korist nasilnika ili su sami činili nasilje u porodici, ili sprečavali izvršenje odluka. Bilo je sudija, u jednom delu Srbije, koji su se bavili gatanjem, crnom i belom magijom. Sve ovo može biti potkrepljeno dokazima.

Govori se o tome da je Visoki savet sudstva koristio podatke BIA i MUP-a Srbije?

Visoki savet sudstva se nije obraćao ni MUP-u ni BIA za dostavu bilo kakvih podataka prilikom izbora sudija. To je kleveta.

Bilo je slučajeva da sudija pre nego što donese rešenje o ukidanju pritvora ide da obiđe pritvorenika. Ima sudija kojima su advokati plaćali putovanja po inostranstvu. Plaćali su im dogradnju kuća, otplaćivali kredite. Ima sudija koje su putovale sa advokatima u vreme dok je Visoki savet sudstva vršio izbor sudija. To pokazuje koliko su oni mislili da su nedodirljivi. Ima sudija koje su pravile namerne greške u presudama, da bi tako omogućili strankama vanredne pravne lekove.

Za sve ovo ne treba vam ni MUP ni BIA, kao ni u slučajevima sudija koje namerno daju visoku kaznu, a naprave bitnu povredu postupka još u izreci presude, preko koje drugostepeni sud ne može da pređe, i onda je sudija čist, a presuda se ukine. Imate sudija koji ne sačine zapisnik o većanju i glasanju, pa se zato poništi odluka. Svašta tu ima, a svi ti podaci su pribavljani od tužilaštava, zatim od Nadzornog odbora i Velikog personalnog veća Vrhovnog suda, kao i od predsednika sudova. Mnogo toga se saznalo i na osnovu pritužbi građana predsednicima sudova.

Povereniku za informacije od javnog značaja stavljena je na uvid od strane Visokog saveta sudstva sva dokumentacija da bi postupio po pritužbama neizabranih sudija u vezi sa korišćenjem podataka od BIA i MUP-a.

Zašto pravosuđe nije do sada moglo samo da pročisti svoje redove?

Nije bilo volje. Iako je pravosuđe tražilo reformu od 2001. godine, sada sam sigurna da i među sudijama postoji lažna solidarnost. Mislim na neke od izabranih, koji sada, posle objavljivanja spiska izabranih sudija, javno iznose određene tvrdnje, a poznato mi je da su, na važnim mestima, ranije govorili nešto sasvim drugo, a negde bili i izvor informacija o svojim kolegama.

Postavlja se pitanje dostojnosti i tih izabranih sudija koji se lažno solidarišu sa neizabranim sudijama.

Mogu da razumem nezadovoljstvo onih koji nisu izabrani i članova njihovih porodica. Ljudski je da niko neće za sebe reći: „Ja sam nedostojan.” Ali, u pravosuđu se zna ko je putovao na svadbe okrivljenih po inostranstvu, zna se o nedostatku predmeta iz sudskih depozita, mislim na oduzete predmete, kao što su nakit, tehnička roba i druge stvari.

Zna se o tome da su žalbe kucane na sudskim mašinama i kompjuterima iz sudnica, zna se da su pojedine sudije i predsednici sudova davali savete advokatima i ljudima koji rade u advokatskim kancelarijama, usmeravali postupke i vršili pritisak na svoje kolege da donesu odgovarajuće odluke.

Kakav pravni lek imaju neizabrane sudije protiv odluke Visokog saveta sudstva?

Neizabrane sudije imaju pravo na ustavnu žalbu ukoliko smatraju da im je povređeno neko pravo garantovano Ustavom. Po mišljenju Visokog saveta sudstva, neizabrane sudije nemaju pravo na žalbu Ustavnom sudu jer je Zakonom o sudijama propisano da protiv odluke Visokog saveta sudstva sudija ima pravo žalbe Ustavnom sudu, ali se ovo pravno sredstvo odnosi samo na sudije koji su izabrani u skladu sa ovim zakonom i stupili na funkciju 1. 1. 2010. godine. Visoki savet sudstva je sproveo postupak opšteg izbora sudija, a ne reizbor i razrešenje.

Kada će građani osetiti prave efekte reforme pravosuđa?

Ova reforma pravosuđa je korenita. Opštim izborom sudija, a ne reizborom i razrešenjem, učinili smo više od svih od 2000. godine. Zbog toga i imamo toliko kritičara jer se naš rad vidi i merljiv je. Naravno da nismo savršeni. Odlaskom iz pravosuđa nesamostalnih, nestručnih i nedostojnih, isključili smo mogućnost uticaja raznih interesnih grupa, i od strane politike i od strane kriminala i advokature, jer su mnogi izgubili kontakte. Stvaranjem nepristrasnog i nezavisnog sudstva stvorili smo mogućnost da Srbija postane pravna država sa efikasnim sudstvom. Smatram da je Visoki savet sudstva svojim radom dao puni doprinos da reforma sudstva bude uspešna, a prvi rezultati i efekti moći će da se procenjuju na kraju 2010. godine.

Aleksandra Petrović

[objavljeno: 05/02/2010]

Sudije kojima su stigla pisma od Visokog saveta sudstva nezadovoljne činjenicom da se u dokumentu nigde ne navode konkretni i individualni razlozi, niti pouka o pravnom leku

Izabrane sudije položile su zakletvu 30. decembra 2009.

Većini sudija koje nisu ponovo izabrane na ovu funkciju juče je dostavljeno pisano obrazloženje odluke Visokog saveta sudstva čiji su članovi odlučivali o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata za obavljanje sudijske funkcije. U dokumentu koji ima šesnaest i po strana, a potpisala gaje predsednica Visokog saveta sudstva Nata Mesarović, međutim, ne navode se konkretni razlozi zbog kojih kandidati nisu ponovo izabrani za sudije.

Na prvih 15 strana dokumenta navedena su imena i prezimena 837 sudija koje „nisu izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama i čija sudijska dužnost prestaje sa 31. decembrom 2009. godine”, a poslednje dve strane čini obrazloženje, identično za sve kandidate. Između ostalog, u njemu se navodi da je „Visoki savet sudstva u postupku izbora sudija utvrdio stručnost i osposobljenost sudija koji su u vreme izbora bili na sudijskoj dužnosti, na osnovu izveštaja o njihovom radu u poslednje tri godine, koji sadrži podatke o broju ukinutih, preinačenih i potvrđenih odluka o pravnom leku, procentu ispunjenosti orijentacione norme, vremenu izrade sudskih odluka, zastarelosti krivičnih postupaka, kao i neposrednim uvidom u predmete, ako su postojali osnovni razlozi za sumnju u efikasno i stručno postupanje sudije”.

U nastavku obrazloženja se navodi i da je „dostojnost sudije Visoki savet sudstva ocenio na osnovu saznanja o ponašanju sudije, do kojih je došao putem pribavljanja izveštaja od nadležnih javnih tužilaštava za sudije protiv kojih je pokrenut krivični postupak, ili na osnovu podataka koji su pribavljani od Nadzornog odbora i Velikog personalnog veća Vrhovnog suda Srbije”. Takođe se navodi da su članovi Visokog saveta sudstva, prilikom izbora sudija, cenili osnovanost pritužbi stranaka na rad sudija koje su upućivane predsednicima sudova, predsedniku Vrhovnog suda Srbije, Ministarstvu pravde, Odboru za pravosuđe i upravu Narodne skupštine i Visokom savetu sudstva.

– Ostali izvori podataka na osnovu kojih je utvrđeno da li sudija ispunjava uslove za izbor su lični list sudije i podaci iz lične i radne biografije – navodi se dalje u obrazloženju.

Sudije s kojima smo razgovarali povodom dostavljanja odluka bili su rezignirani ovakvim obrazloženjem Visokog saveta sudstva, ali i činjenicom da se u dokumentu nigde ne navode konkretni razlozi, niti pouka o pravnom leku na koje bivše sudije imaju pravo.

– U skladu sa Zakonom o sudijama u roku od 30 dana ću Ustavnom sudu uputiti žalbu na ovu odluku. Predsednica Visokog saveta sudstva Nata Mesarović i ministar pravde Snežana Malović su govorile da će svaki sudija koji nije izabran dobiti obrazloženje sa poukom o pravnom leku. Mi to, međutim, nismo dobili. Lično sam dopisom tražila obrazloženje odluke na osnovu koje nisam ponovo izabrana za sudiju sa tačnim razlozima zbog kojih je takva odluka doneta, a dostavljena mi je ova odluka Visokog saveta sudstva, u kojoj se čak i ne navodi na koga se odnosi – kaže Natalija Bobot, bivši sudija beogradskog Okružnog suda.

Bobotova to tumače kao „strah Visokog saveta sudstva da navede prave razloge i dokaze koje su koristili”. Ocenjuje i da se odluka koja joj je dostavljena ne odnosi na nju nego na 837 ljudi koji nisu izabrani.

Aleksandar Gudurić, bivši sudija Opštinskog suda u Novom Sadu, smatra da konkretni razlozi nisu navedeni zato što ih, zapravo, i nema.

Bivši predsednik Opštinskog suda u Kuršumliji Radiša Jović, tvrdi da je, u najmanju ruku, neverovatno da kandidati nisu izabrani iz identičnih razloga.

– Među imenima pobrojanih sudija u odluci, pronašli smo i kolegu Hakiju Šećirija, nekadašnjeg sudiju Opštinskog suda u Preševu koji sada sudijsku funkciju obavlja u Osnovnom sudu u Vranju. Mislim da, posle ovoga, Nata Mesarović mora da podnese ostavku i na mesto predsednika Vrhovnog kasacionog suda i na funkciju predsednika Visokog saveta sudstva – kaže Jović.

Miroslava Derikonjić

Boljevićevoj stigla prazna koverta

Dragani Boljević, predsednici Društva sudija, koja takođe nije ponovo izabrana za sudiju, juče je dostavljena prazna koverta – bez odluke i obrazloženja Visokog saveta sudstva, baš u momentu kada je novinar „Politike” bio u njenoj kući i razgovarao sa njom. Poštar, koji je raznosio poštu u rejonu gde bivši sudija Okružnog suda u Beogradu živi, koverat je predao njenoj kćerki koja je i potpisala dostavnicu. Kada je ustanovila da je koverat prazan, Boljevićeva je kćerku poslala u obližnju poštu kako bi utvrdili o čemu se radi. Nadležnima u pošti ostavljeni su brojevi telefona na koje mogu da kontaktiraju predsednicu Društva sudija, ali do zaključenja ovog izdanja nju niko nije pozvao.

– Ovo je samo jedan u nizu primera bahatog, nestručnog i nesavesnog rada članova Visokog saveta sudstva zbog koga su oni zloupotrebili svoj položaj i treba, u najmanju ruku da podnesu ostavku. Društvo sudija se zato pridružilo studentskim parlamentima pravnih fakulteta, sindikatima pravosuđa, profesorima pravnih fakulteta i advokatima u akciji za prikupljanje potpisa za peticiju kojom se od predsednika Tadića i Skupštine Republike Srbije traži poništavanje rezultata ovako sprovedenog reizbora i opoziv VSS – kaže Boljevićeva.

Saša Vukadinović, direktor BIA, podsećamo, rekao je za "Blic" da je Vlada Srbije prošle godine, pre reizbora sudija, donela uredbu kojom je omogućila da BIA obavi bezbednosnu proveru onih koji se primaju na rad i sudovima. Istovremeno, negirao je da je BIA dostavljala podatke Ministarstvu pravde u vezi sa postupkom reizbora sudija, kao i da je na bilo koji način imala učešće u ovom postupku.

Vlada u toj uredbi može da piše šta god hoće, da BIA ima pravo da hapsi i saslušava koga god želi. Ali, šta god da piše u toj uredbi, to ne važi. Osnovno pitanje je kako je Vlada mogla da donese takvu uredbu, pred izbor sudija, jer očigledno, bila je time motivisana - kaže Dobrivoje Radovanović, ekspert za kriminologiju.
Da je ovo demokratska zemlja, parlament bi, po oceni Radovanovića, zvonio na uzbunu, formirao anketni odbor, sproveo ozbiljnu istragu i ako bi se makar u jednom slučaju dokazalo da su korišćeni podaci BIA u reizboru sudija, neko od ministara morao bi da ode.

Saša Janković, ombudsman, najavio je prvu kontrolu BIA do kraja meseca i obećao da će ovo pitanje istražiti. Ali, Radovanović je ubeđen da on, kao ni Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, ni na koji način to ne mogu da učine, jer vlast nije uspostavila potrebne mehanizme civilne kontrole nad BIA.

Ni poverenik ni ombudsman nemaju nikakve šanse da to utvrde. Oni nemaju mehanizme da dokažu da je suprotno ono što tvrdi direktor BIA Saša Vukadinović, čak ni nakon što je sam direktor prethodno to priznao pred Odborom za bezbednost, pa odmah potom to demantovao. Da je ovo uređena država, neko od ministara morao bi da ode. Jer prvo priznati da je BIA davala informacije, onda poricati to, zatim uzimati kao osnov uredbu Vlade koja je očigledno suprotna Ustavu, i potom sve negirati, kao da ništa nije bilo, iako postoji puno indicija, da ne kažem dokaza, da su izveštaji BIA korišćeni pri izboru, ukazuje na to da ovo, nažalost, nije uređena zemlja. Zato nam se i može dogoditi da nam političke partije na terenu i obaveštajne agencije učestvuju i u izboru sudija - kaže Radovanović.

On naglašava da sve tajne policije prate neke od sumnjivih sudija, jer i ta profesija nije imuna od zloupotreba i u njenim redovima može biti korupcije, ali ističe da to može da se radi isključivo uz nalog suda, nikako ne na osnovu uredbe Vlade. Podsećamo i da je Nata Mesarović, predsednica Visokog saveta pravosuđa, izjavila za "Blic" da to telo nije dalo nalog BIA za prikupljanje podataka, i da je to, kako je razumela direktora BIA, učinio neko iz Ministarstva pravde, ali ne i sama ministarka.
Radovanović pita:
Zar nije upravo prvo ministarka sama rekla da je BIA prosleđivala podatke o sudijama, ma kako to potom demantovala? Isto je učinio i direktor BIA. I šta sad? Imate demanti prvog čoveka tajne policije i morate mu verovati na reč.
To za njega znači samo jedno - da nema mehanizma kontrole tajne policije koji počinje i završava se Odborom za bezbednost, višestranačkom odboru, u kojem stranke štite jedna drugo i kada je u pitanju visoki kriminal, visoka korupcija, eksploatacija javnih preduzeća.

Prema tome, od vremena Miloševića, što se tiče BIA, ništa se nije promenilo, osim što ona više ne ubija i što više nije u sastavu policije već je vladina agencija. I osim što treba da verujemo na reč da su došli drugi ljudi, valjda bolji - kaže Radovanović.
Vladimir Vodinelić iz Centra za proučavanje pravnih studija podseća da je Ustav najjači izvor prava i da svi drugi i zakoni i podzakonski akti moraju biti u skladu s njim.

Ustavom je striktno određeno da se podaci prikupljeni u određenu svrhu ne mogu koristiti u druge svrhe, izuzev u krivičnom postupku. To je princip ciljne vezanosti obrade podataka. I to je stroga ustavna norma. Niko ne sme, ni Vlada ni Skupština, da odredi drugačije i podzakonskim ili zakonskim aktom ne može da odstupi od onoga što je propisano Ustavom - komentariše uredbu Vodinelić.
On kaže da je svojevremeno priča da su podaci BIA korišćeni u reizboru sudija potekla od ministarke.

Sve to što je Vlada predvidela uredbom potpuno je nevažno ako je BIA davala podatke. U svakom slučaju, niti je BIA smela davati podatke, čak i da je Visoki savet to tražio, niti je Visoki savet to smeo da upotrebi. BIA mora da radi svoj posao i da upotrebljava podatke za svoj posao. Visoki savet ne vodi krivični postupak i ne može da koristi nikakve podatke BIA. Ustavna norma to zabranjuje i jednima i drugima, kao što zabranjuje i Vladi da poništi Ustav - zaključuje Vodinelić.

           Izbor sudija i tužilaca, prema očekivanju, izazvao je oprečne reakcije i ocene, pre svega u pravničkim, ali i političkim krugovima. Dok su glavni „izvođači” reforme pravosuđa (Ministarstvo pravde i čelnici sudstva i tužilaštva), puni hvale za obavljeni posao, iz redova pravosuđa i pravne struke uopšte, kao i opozicije, čuje se veliki broj ozbiljnih kritika, primedbi i pitanja povodom izvršenog izbora.

          Kao i u životu, i ovde je istina negde između. Naime, načelno nije sporno da je novi sistem izbora sudija i zamenika tužilaca po prvi put formalno bio lišen direktnog političko-partijskog uticaja, jer su ga realizovali samostalni sudski organi (Visoki savet sudstva - VSS i Državno veće tužilaca - DVT) u kojima ubedljivu većinu čine sudije i tužioci (po sedam od 11 članova). A da li je uticaj sudija i tužilaca u ovim organima bio i stvarno jači od uticaja ministarke pravde i predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe, kao predstavnika aktuelne političke vlasti u VSS i DVT, teško je reći, pošto je proces odlučivanja bio zatvoren za javnost. Logično je, svakako, da je snaga ličnog uticaja u ovim telima bila ubedljivo na strani pomenutih političkih funkcionera, kao i dvoje čelnih ljudi pravosuđa, pogotovo što glasanje nije bilo tajno.

          Nažalost, na izbor sudija iznete su brojne primedbe i sumnje, pre svega, od stane sudija koje nisu ponovo izabrane, ali i vrlo uglednih izabranih sudija, kao i pojedinih uvaženih profesora prava. Jedna od prvih javno iznetih primedbi i zahteva upućenih, pre svega VSS-u, jeste da je dužan da, u skladu sa stavom Venecijanske komisije, svim sudijama koje nisu ponovo izabrane dostavi obrazloženje sa konkretno navedenim razlozima. Ovaj zahtev je nesporno opravdan. Štaviše, dostavljanje odluke sa obrazloženjem nije stvar dobre volje VSS, već je to njegova obaveza. Naime, u trenutku donošenja odluke o neizboru nekoga od sudija, oni su bili sudije sa stalnim sudijskim mandatom. Odlukama VSS njima je prestala sudijska funkcija, ali i radni odnos, jer im prava po osnovu rada prestaju po isteku šest meseci, računajući od dana stupanja na dužnost novoizabranih sudija (1. januara 2010). To dodatno obavezuje VSS da svaku odluku o neizboru, to jest o prestanku sudijske funkcije, pismeno i konkretno obrazloži, uz navođenje pouke o pravnom leku.

          Postoji još jedan, ne manje važan razlog da VSS sudijama koje nisu ponovo izabrane, dostavi obrazloženu odluku. Naime, razlozi za neizbor trećine, to jest preko 700 od 2.200 dosadašnjih sudija, vrlo su različiti. Ali, u javnosti se, nažalost, razumeju kao nestručnost i nesavesnost ili moralna nedostojnost svih tih sudija. Jedan broj sudija s razlogom nije ponovo izabran zato što sudijski poziv nisu obavljali kvalitetno, to jest zakonito i ažurno, zato što su bili nesavesni u radu, ili moralno nedostojni sudijske funkcije. Drugu grupu čine sudije, većim delom žene, koje su ispunile uslove za penziju. Doduše, kad su u pitanju žene-sudije koje su kvalitetno obavljale sudijsku funkciju, one su neizborom po tom osnovu faktički diskriminisane u odnosu na muškarce-sudije, jer im je prestao sudijski mandat zbog navršenih 60 godina života ili 35 godina radnog staža. A po zakonu žene imaju pravo, ako žele, da rade i do navršenih 65 godina života ili 40 godina staža osiguranja. Treću grupu čine žene-sudije koje nisu ponovo izabrane, uprkos kvalitetnom i savesnom radu, zato što su im bračni drugovi advokati. Primena toga kriterijuma nije legalna zato što se on ne nalazi među zvanično utvrđenim i objavljenim kriterijumima za izbor sudija, odnosno tužilaca. Takođe, on je i neustavan, jer takav vid zabrane ili diskriminacije nije u skladu sa Ustavom i Zakonom o sudijama. Postavlja se pitanje kako će te i druge savesne i stručne, a neizabrane sudije, pri pokušaju novog zaposlenja i uopšte, dokazati da im sudijska funkcija nije prestala zbog nestručnosti, nerada ili moralne nedostojnosti? Istovremeno, članovi VSS birali su za sudije, na primer u Beogradu, bračne drugove ili roditelje i decu. U principu, ni jedan ni drugi slučaj ne bi smeli biti razlog za diskriminaciju, odnosno za neizbor.

          VSS je, takođe, dužan da stručnoj i političkoj javnosti objasni da li je tačno, a ako jeste, kako je moglo da se dogodi da budu ponovo izabrane sudije koje su 1996-1997. učestvovale u lažiranju lokalnih izbora, to jest u sudskoj legalizaciji falsifikovanja njihovih rezultata. Tu tvrdnju javno je iznela prof. dr Vesna Rakić Vodinelić, koja je izuzetno dobro upućena u ceo sudski izborni skandal iz 1996-97. i njegove aktere. Jednako zabrinjava izjava Vide Petrović Škero, donedavno predsednice Vrhovnog suda Srbije, da su neke sudije sa najlošijim rezultatima u radu ponovo izabrane, dok pojedine kvalitetne i efikasne sudije nisu. Posebno argumentovano objašnjenje VSS duguje javnosti povodom neočekivanog neizbora Dragane Boljević, predsednice Društva sudija Srbije. Ali i povodom, takođe neočekivanog, izbora, i to u Vrhovni kasacioni sud, Sonje Brkić, koja je, kao sudija Vrhovnog suda, protivzakonito istovremeno bila i predsednik RIK, pa je tek pod snažnim pritiskom javnosti podnela ostavku. Takođe, i da se objasni izbor dvoje sudija Opštinskog suda u dva stepena viši, Apelacioni sud, iako ih je Veliko personalno veće Vrhovnog suda prethodno predložilo Skupštini za razrešenje zbog nestručnog i nesavesnog rada!

           Iznete konkretne sumnje i prigovori, naravno, ne znače da ogromnu većinu izabranih sudija ne čine stručne, savesne i moralno dostojne sudije. Ali, sve dok se javno iznete konkretne i ozbiljne primedbe i sumnje u regularnost dela izvršenih izbora, ubedljivo i argumentovano ne razjasne ili ne opovrgnu, i o tome ne obavesti javnost, dok sve neizabrane sudije ne dobiju konkretno obrazložene odluke, ostaće velika sumnja u rad VSS, a time i u kvalitet reforme i budućeg rada pravosuđa. A kvalitetna reforma pravosuđa jedan je od bitnih uslova za prijem Srbije u Evropsku uniju.

"Tokom efektivnog radnog vremena u poslednje tri godine uvek sam prebacivala normu (172 odsto, 155 odsto i 163 odsto). Pri tome mi je za te tri godine ukinuta samo jedna odluka, što je najbolji rezultat koji delim sa samo nekoliko od 40 sudija u mom odeljenju. Sigurna sam da Savet, u kome je od sedam sudija petoro krivičara, nije pročitao ni jednu moju odluku".

VREME: Da li ste iznenađeni imenima na listama izabranih i kako vidite činjenicu da vi niste među njima?

DRAGANA BOLJEVIĆ: Izmenama nisam iznenađena, jer mi ni jedna od lista nije bila prethodno poznata. Mada, pričali su ljudi da se menjaju kao kursna lista. Nažalost, o ovom procesu čule su se samo glasine, transparentnost i korektan i uvažavajući odnos je izostao, ali se ispostavilo da je pretežan broj glasina bio tačan. Kao i sve pretpostavke moje i Društva sudija. Samo još i crnje.

Nisam izabrana zato što vlast ne voli kritiku. Što je kritika primerenija, to je nezgodnija. Oni koji vode pravosuđe, a to su, naglašavam, političari, a ne sudska tela, zacrtali su da sve što oni rade mora biti samo hvaljeno, novo, progresivno, reformsko i u to se ne uklapa realnost koju ljudi u pravosuđu žive i osećaju. Građani su nezadovoljni, ali nesvesni nove realnosti koju će tek početi da osećaju.

Ne znamo na osnovu čega niste izabrani, dvije su varijante, sudeći po kuloarima: Nata Mesarović je izjavila da vi znate zašto vas nema među izabranima s obzirom na broj riješenih predmeta, druga je varijanta da je problem u tome što ste u braku s advokatom.

Izjava da i ja, kao i svaki drugi neizabrani sudija zna zašto nije izabran jer su kriterijumi javni (stručnost, osposobljenost, dostojnost) je apsurdna, kafkijanska, uvredljiva i neprimerena osobi koja bi trebalo da rukovodi reforskim pravosudnim promenama.

Svaki od ta tri kriterijuma su skupovi vrednosti koje bi sudija trebalo da zadovolji. Da li ih i u kojoj meri zadovoljava, meri se merilima, kako im i sama reč kaže. Visoki savet sudstva je doneo Odluku o utvrđivanju kriterijuma i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova, ali je Venecijanska komisija zamerila takvom merenju, ocenivši da je neprecizno. Najprostije rečeno – lenjir bez skale. Ta odluka je na formalan način uvela diskreciju u ceo postupak.

O tajnom i necivilizacijskom kriterijumu, koji kao takav, nije ni mogao biti formalan kriterijum (jer za tu situaciji u svakoj normalnoj državi postoji institut izuzeća), čula sam. Videla sam i da postoje izuzeci, valjda tek da potvrde pravilo ili zamute vodu, a možda su ti izuzeci bili napravljeni zbog bliskosti i važnosti advokata donosiocima odluka. Čula sam i to da su neki brakovi razvedeni i neke advokatske kancelarije zatvorene zbog toga. Za mene je to problematično i nemoralno. Ne razumem čemu bi služio taj princip. Ako je bilo neke nelegalnosti zbog toga, sudije je odavno trebalo razrešiti. Ako su se plašili nedoličnog uticaja supružnika advokata, zašto im nije smetala situacija kada je roditelj, brat, sestra, dete, kum itd. advokat? Ili kada su roditelj i dete sudije ili tužioci, ili supružnici?

Što se mene tiče, sigurna sam da se za mene nije tražio neki poseban razlog. Ja sam unapred, od jednog određenog momenta, kada su shvatili da da se neću smiriti, bila predviđena za odstrel.

Nata Mesarovic, predsjednica VSS-a, kaže da svatko od vas neizabranih, zna zašto je "ispod crte". Možete li, ma koliko to subjektivnosti podrazumijevalo, sumirati svoje radno-sudske rezultate u posljednjih godinu-dvije?

Ona je pomenula da sam i sama pisala o problemima sa statističkim podacima i "pretpostavila " da sam mislila i na sebe. Zaboravila je da kaže da sam o tome pisala u knjizi "Vrednovanje rada sudija" koju je izdalo Društvo sudija 2007. godine posle dvogodišnjeg projekta, kojeg sam i vodila.

U svakom slučaju, razmislila sam za šta je ona, u tih pet minuta koliko je VSS odvojio za svakog kandidata, pa i za mene, u svom "savesnom i temeljnom" analiziranju mogla da mi zameri u poslednje tri godine, jer se broj rešenih predmeta na godišnjem nivou gledao u te tri godine. Statistika je nauka kojom se može svašta dokazati. Pogotovo ako se selektivno koristi. Recimo, ja sam bila na bolovanju 2006. godine tri meseca, a 2007. četiri. Znači, ne mogu da imam isti broj rešenih predmeta kao neko ko je radio sve vreme, ali sam, tokom efektivnog radnog vremena u posmatranom periodu uvek prebacivala normu (172 odsto, 155 odsto i 163 odsto). Ako sudija i sud u celini rešavaju predmeta više od norme, a ipak ne savladavaju njihov priliv, to nije njihov, već je problem onoga ko upravlja sudstvom. Sudija je odgovoran za onoliko koliko je uradio kada je radio i u odnosu na normu, a ne na broj predmeta koji je preostao. Pri tome mi je za te tri godine ukinuta samo jedna odluka, što je najbolji rezultat koji delim sa samo nekoliko od 40 sudija u mom odeljenju (odeljenje Okružnog suda u Beogradu koje rešava o žalbama protiv presuda opštinskih sudova u građanskoj materiji). Sigurna sam da Savet, u kome je od sedam sudija petoro krivičara, nije pročitao ni jednu moju odluku.

Da ne zaboravim da kažem da je u ovom izboru, čak gledajući i po samo tim brojčanim rezultatima izabrano više sudija sa rezultatima gorim od mojih. I da ne zaboravim da kažem da sam takve rezultate ostvarila uz veliki i značajan rad, ne samo u Društvu sudija, već i u raznim radnim grupama koje su radile ozbiljne stvari za ovu državu. Bila sam rukovodilac radne grupe Komisije za reformu pravosuđa za smernice za zakone o pravosuđu čija su rešenja ugrađena u nove pravosudne zakone, posebno ona koja se odnose na redovno vrednovanje rada sudija, inicijalnu i stalnu obuku i sistem disciplinske odgovornosti. Ministar pravde Dušan Petrović postavio me je u radnu grupu za izradu pravosudnih zakona, koja je uradila radnu verziju Zakona o Visokom savetu sudstva i u radnu grupu za izradu Zakona o pravosudnoj akademiji. Knjigu „Vrednovanje rada sudija", prvu i jedinu takve vrste u Srbiji, u kojoj se zalažemo za uspostavljanje pouzdanog, proverivog i uporedivog sistema vrednovanja kvantiteta rada sudija, koji zatim omogućava ne samo pouzdano ocenjivanje sudija, već i pouzdano upravljanje sudskim sistemom, kroz pravilno određivanje potrebnog broja sudija i ravnomerno opterećenja sudija i sudova, već sam pomenula. To Savet nigde nije vrednovao. Štaviše, u kriterijumima za izbor o kojima se Venecijanska komisija izjašnjavala (a koje je uradila radna grupa Ministarstva pravde) stajalo je kao jedno od merila objavljeni stručni radovi i rad u takvim radnim grupama, ali je VSS to izbacio. Takvo dodatno i ozbiljno angažovanje, na koje sam veoma ponosna, neko je ipak uočio i vrednovao - OEBS kada mi je dodelio priznanje za ličnost godine 2007. godine u oblasti vladavine prava.

Predsjednica ste Društva sudija, koje je sve donedavno bilo partner Ministarstvu pravde i ostalima u reformi pravosuđa. Kad se dogodio raskid/sukob, da li ste zbog toga kažnjeni nereizborom?

I ja, i mi ostali iz Društva sudija koji smo radili u tim radnim grupama bili smo svesni mogućnosti da se naše angažovanje zloupotrebi kasnije ubačenim lošim rešenjima, a sve proglasi za naše zajedničko "čedo". To se i dogodilo u oktobru 2008. godine kada su na svetlost dana izašli nacrti sudskih zakona sa prelaznim i završnim odredbama koje su upropastile dobra rešenja u njima sadržana.

Reč je o prelaznim i završnim odredbama Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva koje su omogućile politizaciju sudstva i nedopustiv upliv politike tako što su propisale tzv. opšti reizbor sudija, suprotno izričitim ustavnim odredbama i utvrdile različite postupke od onih predviđenih osnovnim odredbama tih istih zakona za predlaganje kandidata za članove prvog saziva Visokog saveta sudstva iz reda sudija i isključile izjašnjavanje sudija na sudskim izborima o njihovim predstavnicima za kandidate za članove Visokog saveta sudstva. Tu je reč i o neizvodivom zakonu o mreži sudova koji je napravljen za dve nedelje u uskom krugu ljudi i izglasan bez poštovanja zakonske procedure da se o njemu izjasni Vrhovni sud Srbije.

Prvo nam je trebalo vreme da objasnimo našim članovima da nismo mi "kumovali" tome, a zatim i široj, posebno stručnoj javnosti da ukažemo na pogubne odluke ovakvih rešenja, jer ona, uvereni smo, dalekosežno ugrožavaju pravo građana na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom. Zato smo u oktobru 2008. godine doneli odluku da ne učestvujemo u radu na kriterijumima za reizbor, jer smo ga smatrali i neustavnim i u neskladu sa standardima, i nepotrebnim i nemogućim da se izvede u roku i na način da da dobre i pouzdane rezultate.

Pokazalo se da smo bili u pravu u svemu, osim u onome o čemu je Ustavni sud trebalo da se izjasni, a odbio je - da li je reizbor, tj. prekid stalnosti sudijske funkcije neustavan. Ustavni sud jednostavno nije prihvatio da raspravlja o našoj inicijativi, toliko mu nije bila sporna. Uprkos Deklaraciji Konsultativnog veća evropskih sudija, tela Saveta Evrope koje kreira standarde, upozorenjima Olija Rena, specijalnog izvestioca UN za stanje nezavisnosti pravosuđa u državama članicama, Kopaoničke škole ljudskih prava, svih profesora ustavnog prava i teorije države i prava. I uprkos izdvojenom mišljenju sudije Olivere Vučić, profesorke ustavnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu. Smatram da je takvim postupanjem, koje nam je, usput, bilo predočeno od zvaničnika EU još i pre nego što je zakazana sednica Ustavnog suda, taj sud na sebe preuzeo tešku odgovornost, koja mu neće biti nikada zaboravljena. Jer ovo što se desilo, da se sudijama koje imaju stalnu funkciju, prekine stalnost i oni primoraju da konkurišu na izbor jer inače neće biti izabrane, to niko, baš niko na svetu nije uradio.

Naravno da nisam mogla o tome da ćutim, kao što smatram da je pogrešno ćutati o problemima koji će nastupiti sa mrežom sudova, a koji se kriju iza neodgovornih prećutkivanja i obećanja. Ja svoju zemlju volim i želim da bude normalna i uređena. Želim da moje ćerke, koje se ovde školuju ostanu u njoj i da mogu da žive i rade u normalnim uslovima. Neke su sudije imale drugačije rezone i interese. Ja predstavljam one koji sa mnom dele mišljenje i imala sam obavezu da ne ćutim. Naravno da zato nisam izabrana.

Kako vidite činjenicu da se i o tužiocima i o sudijama raspravljalo bez prisustva javnosti, čak i u oznaku službene tajne? Kako da i vi sami, i vaši kolege izabrani i neizabrani, tužioci također, saznaju na osnovu čega su izabrani ili ne? Kako ćete riješiti pitanje svoje eventualne žalbe (nepredviđene propisima) na činjenicu ne-reizbora i da li je tek sud u Štrasburu rješenje i koliko će to koštati poreske obveznike u Srbiji?

Delimično sam na to već odgovorila. Sudska tela su, po mom mišljenju, napravila niz propusta, počevši od konstituisanja u „krnjem" sastavu. Jedan od velikih propusta Visokog saveta sudstva (VSS) je Poslovnik o radu (5. jun 2009) koji uvodi tajnost rada, suprotno četvrtom cilju – transparentnosti - Nacionalne strategije reforme pravosuđa (nezavisnost, odgovornost, efikasnost i transparentnost).

Prvo Zakon o VSS kaže u stavu 1 člana 14 koji se zove "način rada" da Savet „može odlučiti da radi u javnoj sednici, u skladu sa Poslovnikom" – znači, u principu radi tajno.

Zatim Poslovnik o radu VSS kaže u članu 5: „Sednice Saveta su zatvorene za javnost". Javnost rada Saveta ostvaruje se na četiri načina (član 34): objavljivanjem opštih akata u Službenom glasniku, saopštenjima za javnost, konferencijama za novinare i objavljivanjem na internet stranici (koja će, prema članu 4, biti u funkciji u roku od šest meseci od početka rada kancelarije, a ona je počela s radom otprilike krajem avgusta). Konačno, i najvažnije, član 12 Poslovnika, koji se zove „dužnosti članova Saveta" predviđa, između ostalog, da članovi Saveta čuvaju tajnost podataka koje je Savet odredio tajnim ili koji su po zakonu tajni i da ne otkrivaju informacije koje se odnose na donošenje odluka Saveta! Pri čemu se Poslovnikom uopšte ne predviđa koji se podaci mogu odrediti kao tajni, kakva je procedura za to, niti koliko dugo važi tajnost!

Ovakav postupak, iako „upakovan" u legalističku slagalicu totalno je nelegitiman. Zato smo mi, na Upravnom odboru Društva sudija 16. decembra ove godine, dan pre objavljivanja imena izabranih sudija, doneli nekoliko odluka. Prvo, da ćemo našim članovima i dalje smatrati sudije koje ne budu izabrane, dok se ne reši pitanje njihovog statusa pred nadležnim institucijama, zatim smo zakazali vanrednu skupštinu, u nameri da bar mi unesemo malo javnosti u proces izbora sudija, posebno dosadašnjih, smatrajući da su sudije i obavezne i pozvane da u okviru svog strukovnog udruženja pomognu ugroženim kolegama i daju doprinos promenama u cilju ostvarenja prava svih građana na imaju nezavisno i odgovorno sudstvo i pravo na pravično suđenje. Pozvale smo VSS da poštuju sugestije Venecijanske komisije i daju svakom neizabranom sudiji obrazloženje o tome koji su ih razlozi rukovodili da zaključe da te sudije ne zadovoljavaju kriterijum stručnosti, osposobljenosti ili dostojnosti. Konačno, formirali smo informatički i pravni odbor, koji će napraviti listu neizabranih sudija (sramota je da VSS ne želi da je sam objavi), skupiti podatke i o neizabranim i o izabranim sudijama i zatim osmisliti sve moguće pravne puteve radi ostvarenja prava sudija.

A sigurna sam da će to na kraju koštati građane, jer će država platiti za ovakvo osiono ponašanje. Pre svega će platiti u moralnom smislu.

Na sve ste to upozoravali nadležne prije no što je počeo reizbor sudija i tužilaca; javljali ste se s upozorenjima Venecijanske komisije i Evropske komisije, ali Ministarstvo pravde, VSS i ostali mjerodavni nisu prihvatili vaše primjedbe?

Upozoravali smo na dugoročnu politizaciju sudstva koja preti zbog rešenja koja sam navela. To, uostalom, konstatuje i Evropska komisija na strani 11 svog izveštaja o napretku Srbije od 15. novembra 2009. godine. Upozoravali da se promenama treba pristupati sinhronizovano, osmišljeno, sa predviđanjima svih loših propratnih posledica i nalaženjima unapred takvih rešenja koja će te posledice svesti na minimum. Predočavali smo da ova država nije ni približno dovoljno bogata i da nema kapaciteta (a ne bi ih imala ni mnogo bogatija i uređenija država) da sprovede sve odjednom. Predlagali smo da se formira Visoki kasacioni sud, Upravni sud i apelacioni sudovi, inkorporišu prekršajni, da se, što je najvažnije, "postavi na noge" Visoki savet sudstva, to tako važno rukovodno sudsko telo. I smatrali smo da je to dosta i previše za početak. Pa tek posle, ako budemo smatrali da nam treba, usledi promena nadležnosti i nova mreža sudova. Ali, nisu nas slušali.

Ako od 20 krivičnih sudija s Vrhovnog suda Srbije nije izabrano njih 16, ako su oni bili nadležni za odlučivanje o presudama sudija okružnih sudova, što to govori i kako je to uklopljeno u kriterije: sudija okružnog suda kojem su ukidane ili preinačivane presude vjerojatno je taj podatak bilježio u svoju ličnu sudijsku statistiku. Da li je ta statistika bila dio kriterija za njegov reizbor, usprkos tome sto su oni koji su na tu statistiku utjecali na Vrhovnom sudu, njegovom krivičnom odjeljenju, mahom neizabrani?

Postavili ste suštinsko, duboko pitanje. Sve sada može da se dovede u pitanje. Trebalo je pažljivo analizirati preporuke Venecijanske komisije, ne smanjivati broj sudija, prvo obaviti "reizbor", kada je politička volja bila već toliko jaka, restriktivno prići svemu, a ne osvetnički i ad hominem, kao što je učinjeno.

Ovako, sa faktičkim smanjenjem sudija za oko 200 (sistematizacija je bila nešto preko 2400, a pred izbor bilo ih je oko 2230, zbog toga što ni jedan sudija nije izabran četiri godine) i formalnim za još oko 400 (na 1838) početkom juna, već unapred je svaka logika otišla u zapećak. Šta bi bilo, teorijski, da su sve postojeće sudije ispunjavale sve kriterijume? Kako bi se tada smanjio, na silu, njihov broj? Ceo manevar je bio da se što više smanji broj sudija, isteraju ne samo tih četristotinjak, već i još neki. Zatim će se taj broj povećati u sledećim mesecima, ali će se onda birati neki drugi. Koliko se nama čini, prema informacijama koje pristižu, izabrano je dosta sudija koji su ispunili ili su pred ispunjenjem uslova za penziju, pa će i oni uskoro "osloboditi" mesta. Ali, kada se pravo jednom pogazi, onda može da se gazi svaki put i koliko puta hoćete. Bitan je samo onaj prvi put. Da parafraziram Dostojevskog - ubica se postaje samo jednom. A život u takvom društvu postaje život na sreću; kao kad prođete kroz semafor na crveno, pa ste i vi i onaj iz suprotnog smera imali sreće ako ste preživeli. Do sledećeg puta.

Ima li u svemu krivnje i samih sudija, pa i Društva sudija - osnivanog u teškim okolnostima, koje je djelovalo protiv struje, pa su mnogi sudije bili zbog toga i ranije šikanirani i odstranjivani iz sudstva - koje se nije izjašnjavalo u slučajevima kolega koji su jasno kršili kriterije stručnosti i poštenja u svom radu? Kako se osjećate danas, kao predsjednica Društva, kad vi niste reizabrani, a neki od takvih jesu?

Kao sudije, mi se uvek ustručavamo da dajemo sud samo na osnovu jedne strane, a pošto nismo bili sud za kolege, onda to nismo ni radili. Bili smo bespomoćni kada smo videli kako nam se članstvo utrostručilo posle 2000. godine. Neki su ušli iz čistog oportunizma i otupeli nam oštricu, iako su nam s druge strane brojnošću dali još veći legitimitet. Mi smo, znajući naše slabosti, i "gurali" da u Ustav, a ne samo u zakon, uđe sistem disciplinske odgovornosti, da se sudije redovno vrednuju (što do sada nije bio slučaj), da se obučavaju (mi smo osnovali Pravosudni centar, uvukavši Vladu u to). Doneli smo Standarde sudijske etike, koji su zamenili Etički kodeks, objavljivali mišljenja o neetičnim postupcima sudija (recimo, prisusvovanju političkim okupljanjima), pokušavajući da naviknemo i kolege i građane da se obraćaju Etičkom savetu kada imaju neku dilemu. Već i sa tim smo imali probleme sa nekim kolegama. I to i sa onima koji su sada dobili najviša mesta u sudskoj vlasti.

Kada je čovek egzistencijalno ugrožen, onda se bori za tu osnovu, a nadgradnju ostavlja za kasnije i to bi u najkraćem mogao biti odgovor na vaše pitanje.

Da li je bilo politike u aktualnom odabiru sudija i tužilaca?

Da. O tome sam već govorila. Počev od načina na koji su izabrani sadašnji članovi VSS. Način predlaganja sudija-kandidata za članove Visokog saveta sudstva se razlikovao za prvi sastav od načina na koji će ovi kandidati biti birani za sve ostale sastave i predstavljao je odstupanje od utvrđene, jasne i transparentne procedure, koja je u skladu sa evropskim standardima. Imajući u vidu činjenicu da je prvi sastav Visokog saveta sudstva nadležan za sve suštinske promene projektovane Nacionalnom strategijom za reformu pravosuđa i propisane novim sudskim zakonima, uključujući i razrešenja, izbor, uspostavljanje – po prvi put – sistema vrednovanja rada sudija i disciplinske odgovornosti sudija, on mora da ima legitimitet zasnovan na razumevanju i poverenju sudija koji su predstavljeni u njemu. Izlišno je napominjati da nema nezavisnosti sudstva, koju Ustav izričito proklamuje, bez nezavisnih izbora za sudije-izborne članove Visokog saveta sudstva. Smisao prisustva sudija u Savetu leži u neophodnosti da o zaštiti nezavisnosti i samostalnosti sudija odlučuju predstavnici kojima su sudije poklonile poverenje. Iz tog razloga međunarodni standard predviđa da postupak izbora bude takav da kolege-sudije, na demokratski način, biraju svoje predstavnike u ovo telo i to u postupku koji utvrdi sam Savet, a ne izvršna i zakonodavna vlast kroz proceduru predlaganja i usvajanja zakona.

Osporenim zakonskim odredbama se „preskočio" izbor sudija za kandidate-članove Visokog saveta sudstva i onemogućilo izražavanje autentične volje sudija. Nekadašnjem Visokom savetu pravosuđa dalo se diskreciono pravo da predloži bilo kojeg sudiju za kandidata. Pošto je taj bivši Savet predložio Skupštini Srbije onaj broj kandidata koliko ima i mesta za sudije u Visokom savetu sudstva, on je time suštinski načinio prethodni izbor. Kako su, uz to, članovi Visokog saveta pravosuđa, suprotno standardima, bili aktivni političar – ministar pravde, kao predstavnik izvršne vlasti, kao i lica koja nisu predstavnici sudstva – v.d. republičkog tužioca, čiji status suštinski zavisi od izvršne vlasti, predstavnik advokature i lice koje je izabrala Narodna skupština, očigledno je da su o izboru kandidata iz reda sudija odlučivali oni koji nisu legitimni predstavnici sudstva i koji su pod uticajem politike.

Kako ocjenjujete činjenicu da je izabran tako veliki broj sudija koji prvi puta dolaze na tu funkciju, a da ne znamo njihova imena i biografije, a da je toliki broj dosadašnjih sudija ostao "na cesti"? Koliko treba vremena za "odgoj i obrazovanje" dobrog sudije? Kako vidite perspektivu srpskog pravosuđa s obzirom na upravo objavljena personalna rješenja?

To je želja da se imaju svoje sudije. Neka i manje znaju, ali su "naši". Za obrazovanje dobrog sudije, za šta mu je potreban i dobar učitelj, a mi ne znamo ko će biti ti učitelji, potrebno je mnogo, barem desetak godina. Nisam optimista u pogledu dešavanja u sudstvu.

 Evropska komisija ocenjuje da je Srbija umereno napredovala u oblasti reforme pravosuđa i ukazuje da ishitrena primena tih reformi predstavlja rizik po nezavisnost i efikasnost pravosuđa.

"Srbija je umereno napredovala u oblasti reforme pravosuđa. Postoji napredak po pitanju usvajanja novog zakonskog okvira i koraka za njegovu primenu. Ipak, reforma koja je u toku i njena donekle ishitrena primena predstavljaju veliki rizik po nezavisnost, kredibilitet i efikasnost pravosuđa", ocenjuje se u delu godišnjeg izveštaja Evropske komisije koji se odnosi na Srbiju.

Evropska komisija u izveštaju podseća da je Srbija usvojila reformu pravosuđa koja uključuje formiranje Visokog saveta pravosuđa i Državnog veća tužilaca, kao i uspostavljanje novog sistema sudova koji će stupiti na snagu u januaru 2010.

Činjenica da će sudije imati veći broj mesta u tom Savetu treba da obezbedi da oni budu na adekvatniji način predstavljeni i da se smanji politički uticaj kojem je sada Savet izložen, ocenjuje Evropska komisija u izveštaju i dodaje da će reformama biti ojačana autonomija tužilaca pošto će biti produžen mandat zamenicima tužilaca.

Komisija, međutim, ukazuje na nedostatke novog seta pravosudnih zakona, a kao primer navodi da je dosadašnji Visoki savet pravosuđa imenovao novi Savet čime je ostavljen prostor za politički uticaj što izaziva posebnu brigu jer će taj Savet biti u potpunosti zadužen za predstojeći reizbor sudija.

U izveštaju se ukazuje i da kriterijumi za reizbor sudija i tužilaca nisu u potpunosti usklađeni sa preporukama Venecijanske komisije, ostavljen je prostor za politički uticaj, a ozbiljnu zabrinutost predstavlja kratak rok za reizbor kao i mogućnost za sprovođenje objektivne procedure zbog čega postoji rizik od dugoročne politizacije pravosuđa.

Zabrinutost ostaje kad je reč o autonomiji tužilaca jer je i pored izvesnog poboljšanja novim zakonima, procedura izbora državnih tužilaca i njihovih zamenika pod uticajem parlamenta.

Ustavni sud i dalje radi sa ograničenim brojem sudija, a, kako ukazuje Evropska komisija, postoji veoma važna potreba za racionalizacijom procedura i poboljšanjem sistema rada sudova.

Napredak u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima je spor, a stupanje na snagu Zakonika o krivičnom postupku po drugi put je odloženo za kraj 2010.

Kad je reč o korpuciji, Evropska komisija ukazuje na slabu efikasnost policije i pravosuđa, na sporo uspostavljanje Agencije za borbu protiv korupcije i na neophodnost daljeg poboljšavanja relevantnih zakona.

            Postustavni opšti izbor sudija treba da bude obavljen najkasnije do 1. decembra ove godine. Visokom savetu sudstva pristiglo je 5.050 prijava. Podnosioci su zatečene sudije (u većem broju) i lica kojima će ovo biti prvi izbor (u manjem broju).

            Nas, ovoga puta, zanimaju samo zatečene sudije, sudije koje su dobile mandat po ranijim zakonima.

            Za razliku od prethodnog ustava, po kome je sve sudije birala Narodna skupština poveravajući im odmah stalni mandat, važeći ustav, u članu 147. predviđa da sudijama koji se biraju prvi put mandat od tri godine poverava Narodna skupština, a sudijama koji se, po isteku trogodišnjeg mandata, biraju do kraja radnog veka - Visoki savet sudstva.

            Zatečene sudije u opštem izboru (koji je za njih reizbor), imaju poseban položaj. Po članu 100. stav 3. Zakona o sudijama, kao njihov prvi izbor uzima se izbor na dužnost sudije u skladu sa ranije važećim zakonima. Po članu 13. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostupnosti za izbor sudija predsednika sudova (koju je 2. jula 2009. godine doneo Visoki savet sudstva), za njih važi oboriva pretpostavka da ispunjavaju kriterijume i merila opšteg izbora za sud iste vrste, odnosno istog stepena. Zbog ovakvog položaja, zatečenim sudijama Visoki savet sudstva odmah poverava stalni mandat, ukoliko pomenuta pretpostavka ne bude oborena.

            Srbija sada ima 2.400 sudija. Po odluci o broju sudija u sudovima (koju je Visoki savet sudstva doneo 1. juna 2009. godine), Srbija će od 1. januara 2010. godine imati 1.838 sudija (ne računajući prekršajne sudije, koji će tek tada postati nosioci sudske vlasti), što je za 562 manje od sadašnjeg broja.

            Procenjuje se da pretpostavka ispunjenosti kriterijuma i merila za ponovni izbor zatečenih sudija može da bude oborena najviše za 10 odsto od sadašnjeg broja sudija. Ako tako bude, najmanje 320 stručnih, osposobljenih i dostojnih sudija biće u problemu, jer zbog smanjenja broja sudijskih mesta neće moći da nastavi karijeru. Postaće - višak.

            Pravosudna vlast se već sada mora suočiti sa ovim problemom, da bi ga blagovremeno rešila.

            Kruže priče da će teret viška poneti sudije kojima je ostalo manje od tri godine do navršavanja radnog veka. Sudska funkcija može prestati samo onom zatečenom sudiji koji ne očuva pretpostavku ispunjenosti izbornih kriterijuma i merila, shodno članu 61. i članu 52. stav 3, u vezi sa članom 100. stav 3. (prva rečenica) Zakona o sudijama, jer se ima uzeti da im je prvi izbor bio neuspešan. Ali, zatečenom sudiji koji tu pretpostavku očuva - ne može. Njemu se mora poveriti stalni mandat, shodno članu 52. stav 2. u vezi sa članom 100. stav 3. (prva rečenica) Zakona o sudijama. Ako mora, valjalo bi da Visoki savet sudstva izmeni Odluku o broju sudija u sudovima i broj sudijskih mesta poveća za onoliko koliko će biti manji od broja zatečenih sudija koji ispunjavaju izborne kriterijume i merila.

            A šta bi zadržane sudije radile?

            Po jednoj opciji, sudile bi u predmetima iz celokupnog korpusa nadležnosti, kao i sve druge sudije, u skladu sa godišnjim rasporedom poslova.

            Po drugoj opciji, rešavali bi samo „stare predmete“, kojih ima nedopustivo mnogo (izgleda više od statističkog broja), uz ispitivanje mogućnosti ostvarivanja uvećane plate.

            Preferiram drugu opciju, jer bi omogućila da se ostale sudije posvete predmetima tekućeg priliva, koji će, zbog izmena procesnih zakona, morati da se rešavaju brže i efikasnije nego do sada. Pošto bi ove sudije bile rasterećene „starih predmeta“, našle bi se u situaciji podjednakih radnih izazova, što bi omogućilo pouzdanije vrednovanje rezultata njihovog rada, u smislu člana 32. stav 4. Zakona o sudijama. Zadržane sudije bi, svojim znanjem i iskustvom, mogle unaprediti i kvalitet edukacije nosilaca sudske funkcije. Koristili bi i u obavljanju poslova sudske uprave.

            U obe opcije, broj uvećanih sudijskih mesta smanjivao bi se postepeno, u dinamici navršavanja redovnog ili produženog radnog veka svakog zadržanog sudije, posebno.

            Zadržavanje viška zatečenih sudija: 1) obezbeđuje dostojanstveno okončanje svake validne sudijske karijere i 2) ubrzava ažuriranje sudova bez većih budžetskih izdataka, s obzirom na to da sudijama po prestanku funkcije i bez rada pripada naknada plate u trajanju od šest, odnosno dvanaest meseci, u smislu člana 101. st. 2. i 3. Zakona o sudijama.

            Ova dva razloga dovoljna su da se problem viška zatečenih sudija reši na izložen način. Videćemo da li će tako i biti.

Autor: Prof. dr Zoran Ivošević, redovni profesor Pravnog fakulteta
Univerziteta Union

             Evo nas na pragu septembra. Za tri meseca dobićemo nove sudije, a za četiri počinje sa radom reformisano sudstvo. Je li sve spremno za bolju budućnost?
Da krenemo redom - (re)izbor svih sudija. Umesto 2.400 dosadašnjih sudija, biće ih 1.800, a broj od 800 dosadašnjih sudija za prekršaje sveden je na 600. Od četvrt manje sudija očekuje se da reše za četvrt više predmeta (jer je sa 1.900.000 u 2005, broj predmeta krajem 2008. povećan za 500.000). I to da rade bolje, brže i jeftinije. Zato će, barem političari tako kažu, biti (re)izabrani najbolji.

             (Re)izbor će sprovesti novo telo čija je ustavna dužnost da bude garant nezavisnosti sudija - Visoki savet sudstva. Savet treba da ima 11 članova - ministarka pravde, predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, predsednica Vrhovnog suda, šest sudija, advokat i profesor.
Ali, iako je trebalo da svi budu izabrani krajem marta, članova Saveta iz reda profesora i advokata nema ni danas. Iako je trebalo da Savet dobije svoju adresu, službu i preuzme od Ministarstva pravde arhivu, sredstva, ljude do kraja prve nedelje jula, to se još nije desilo. Nema takođe ni sudija ni predsednika Vrhovnog kasacionog suda, iako je trebalo da ih dobijemo krajem prve nedelje jula.

             Ostale sudije treba da dobijemo do kraja novembra. Za to je Savetu potrebno da razmotri skoro 6.000 prijava (ako nisu tačne glasine da ih ima mnogo više). A uz bar dve strane duge prijavu i biografiju, idu i trogodišnji rezultati rada svakog kandidata, preporuke nadređenih i kolektiva iz kojih dolaze i sl. Za šezdesetak radnih dana, devetoro članova Saveta prvo treba da pročita dvadesetak hiljada (najmanje) strana materijala - preko 300 po danu. Jasno je da je reč o materijalu koji mora ne samo da se pročita, već i da se analizira i uporedi. O drugim, suštinskim teškoćama koje Savet treba da reši u ovom nemogućem roku, i još ponekim „sitnicama“ neophodnim za početak rada „novog“ sudstva, biće reči sledeći put.

             Umesto da je o svemu ovome rešavano pre nego što su zakoni doneti, rešava se sada, u hodu, kao da je to igra koja dozvoljava improvizaciju. U stvari, rešavaće se odmah. Čim se oni koji o tome odlučuju vrate sa godišnjih odmora.

           "Pravda je pitanje perspektive, a ne univerzalna kategorija"(Karlos Luis Safon, "Igra andjela"). 

           1. - Ideja racionalizacije i smanjenja upravnog državnog aparata, kao i realne javne potrošnje nije za sada u Srbiji naišla na plodno i prostrano tlo. Izvršnoj vlasti se doduše "dopušta" da se kako-tako postepeno preobražava. Nasuprot, sudstvu se negira "pravo" na nasušnu evoluciju, pogotovu onu personalnu. Gromopucateljni političko-partijski plan o jednopoteznom sažimanju i preispitivanju celine sudijske populacije - demagoški podržan "iznutra", a "spolja" previše neometan - na pragu je ostvarenja. Stoga danas u sud(ij)skim krugovima, čak i među elitnim sudijama od integriteta vlada nespokojstvo, ali i naprasna vrednoća mnogih uplašenih dojučerašnjih lezilebovića i ostavljenih skutonoša nejakog kalibra, ne bi li tobože nadoknadili propušteno.     

            Najpre, sam tzv. opšti (re)izbor sudija je ustavnopravno dobrano sumnjiiv. Posredi je proces nazovi pravnog preispitivanja profesionalnog lika svakog od zatečenih sudija u Srbiji - i tzv. ponovno biranje sudija ili pak nebiranje više njih, u kom slučaju im funkcija, odnosno sudijska dužnost prestaje. O tome ex constitutione odlučuje Visoki savet sudstva. On je "nezavisan i samostalan organ koji obezbeđuje i garantuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija" (član 153. Ustava). U prvome redu, on "bira i razrešava sudije u skladu sa Ustavom i zakonom" (po članu 154. Ustava). Da li će se kod nameravanog totalnog personalnog "prečišćavanja" sudijskog kadra pogaziti Ustav? Sva je prilika da hoće, da se o tome uopšte i ne vodi računa, i da je ceo taj poduhvat politički motivisan i zakonski "na silu" nametnut. Naime, ključno pravno pitanje je da li postoji ustavni osnov za odredbu člana 101. Zakona o sudijama o "prestanku dužnosti...sudija koji su izabrane ili imenovane po ranijim zakonima". Ta odredba glasi: "Sudijama...koji nisu izabrani u skladu sa ovim zakonom, dužnost prestaje danom stupanja na funkciju sudija izabranih u skladu sa ovim zakonom" (stav 1. toga propisa, u okviru "Prelaznih odredaba"). Nalazim da je u pitanju proizvoljna, veštačka konstrukcija koja je napregnuta do pucanja. Prvo - tradicionalno, i po međunarodnim standardima i po Ustavu Srbije (član 146) sudijska funkcija je stalna: ne sme da zavisi ni od promena polirtičkih garnitura, ni od promena Ustava, a ni od reorganizacije sudske strukture. "Izuzetno, lice koje se prvi put bira za sudiju bira se na tri godine" (član 146. stav 2). A po sledećem članu Ustava - "Narodna skupština, na predlog Visokog saveta sudstva, bira za sudiju lice koje se prvi put bira na sudijsku funkciju". "Mandat sudiji koji je prvi put izabran na sudijsku funkciju traje tri godine". Posle toga, "Visoki savet sudstva, u skladu sa zakonom, bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije, u istom ili drugom sudu". Najzad, isto telo "odlučuje i o izboru sudija koji su na stalnoj sudijskoj funkciji u drugi ili viši sud".

              Rečju, to što se počev od 2010. godine formira, odnosno počinje da "živi" nova sudska mreža, novi sudski sistem - ne znači da postojeće (zatečene) sudije samo zbog toga treba da izgube funkciju i posao. To nije legitiman pravni osnov za prestanak sudijske funkcije! Konstrukcija je takođe u tome da sve zatečene, Ustavom definisane kao "stalne" sudije, kopernikanski to prestaju da budu - da bi se potom iz njihovih redova birale nanovo (odabrale, probrale!) sudije po novoj proceduri, po novom "kasnijem" zakonu! Iako su sve sudije regularno to postale po ranijim propisima i tako stekle stalnu funkciju koja može legalno prestati samo u stirktno propisnim slučajevima. A ti slučajevi su: "Sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova ili razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga, kao i ako ne bude izabran na stalnu funkciju"; u ovom potonjem slučaju imaju se u vidu sudije kojima je istekao "probni", trogodišnji mandat prvog izbora (član 148. stav 1. Ustava). Inače, "sudija se razrešava kad je osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim sudijske funkcije, kad nestručno vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekrašaja" (član 62. Zakona o sudijama).

               Drugo - ni Ustav ni Ustavni zakon ne predviđaju da svim sudijama u Srbiju prestaje sudijska funkcija kako bi jedan broj njih opet bio izbran a neki zasigurno ne!! Ni u Ustavu, ni u Ustavnom zakonu nema reči o dotičnom generalnom sudijskom izboru! Za ovako važnu i delikatnu, dalekosežnu državnu i društvenu promenu, za takav personalni zaokret mora da postoji izričita ustavna podloga, čak naredba. Najviše što se može izvući, i to ne iz Ustava, nego i Ustavnog zakona (što je već samo po sebi smicalica svoje vrste!) je sledeća norma: "Izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda i prvi izbor sudija Vrhovnog kasacionog suda izvršiće se najkasnije u roku od 90 dana od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva" (stav 1. člana 7. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Srbije). "Izbor sudija i predsednika ostalih sudija izvršiće se najkasnije od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva" (član 7. stav 2. toga dokumenta). Ali, i ta i takva ustavno-zakonska norma  mora polaziti od ustavne zapovesti da je sudijska funkcija stalna, a samo izuzetno kod prvog izbora privremena, trogodišnja, uz strogo poštovanje ustavnih i zakonskih pretpostavki njenoga prestanka!! Ustavni zakon ne može ići dalje i šire od samoga Ustava. Ustavni zakon je zakon najvišeg ranga - nipošto  po svojoj prirodi nije i ne moža da bude viši od Ustava. Ustavni zakon je i po svome nazivu sprovedveni akt koji polazi od Ustava, utemeljen na njemu, omogućavajući njegovu primenu i određujući rokove za uspostavljanje novog ustavnog stanja. U konkretnom slučaju, Ustavni zakon u stvari samo uređuje popunjavanje nove sudijske mreže, tj. izbor sudija za novoformirane sudove. I ništa više. Jer, nema sudije bez suda. Biranje već postojećih sudija u nove sudove (neke zatečene sudije će u međuvremenu otići iz sudstva na svoj zahtev, neki u penziju, neki na žalost "na onaj svet" - a neki će biti razrešeni iz zakonskih razoga u propisanoj proceduri, odlukama Visokog saveta sudstva) - znači u suštini njihovo raspoređivanje. A ako neki sudija - kao pouzdano dokazano "nestručan, neosposobljen ili nedostojan" - ostane neraspoređen, gubi sudijsku funkciju, uz nužno detaljno obrazloženu odluku Visokog saveta sudstva o tome. U tome je narečena "prelazna" odredba Zakona o sudijama naglašeno neustavna i nelegitimna! Po njoj, neizabranim sudijama ex lege prestaje sudijska dužnost, bez ikakve pojedinačne (a kamoli još i obrazložene!) odluke Visokog saveta sudstva o svakom od njih! Naprotiv: niko - pa ni sudije kojima je funkcija neizborom prestala (i to isključivo razloga jasno utvrđene nestručnosti, neosposobljonesti ili nedostojnosti, a ne iz nekih drugih razloga i motiva) - ne sme da bude lišen, radi zaštite svoje individualne pravne pozicije, odgovarajućehg pravnog leka, u krajnjoj liniji ustavne žalbe. No, njima bi po smislu i duhu osnovnog teksta Zakona o sudijama - a ne po predmetnoj "prelaznoj" klauzuli koju ocenjujemo neustavnom - po prirodi stvari morao da pripadne redovni (a ne onaj rezervni tj. ustavna žalba) pravni lek:  žalba pred Ustavnim sudom koja im se, u skladu sa zakonom, inače načelno ustavno garantuje protiv svih odluka Visokog saveta o prestanku sudijske funkcije (po članu 155. Ustava i po članu 67. Zakona o sudijama). Po toj redovnoj žalbi, Ustavni sud - za razliku od ispitivanja ustavne žalbe gde se ograničava samo na zaštitu "ljudskih i manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom" - ima mogućnost da ispituje ne samo ustavnost, nego i sve komponente zakonitosti prestanka sudijske funkcije u konkretnom slučaju. Ako bi se, hipotetički, u opisanim situacijama neizabranim licima uskratila i ustavno-sudska zaštita, pravda bi se mogla potražiti pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. I to po osnovu člana 13. Evopske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih slovboda - "Pravo na delotvorni pravni lek", s pozivom (i) na povredu "prava na pravično suđenje" iz člana 6. Konvencije.

              2. - Elem, uoči tog opšteg izbora sudija (cinično i eufemistički krštenog "reizborom") stoji naročito nedoumica oko stvarne količine potrebnih sudijskih mesta, pa time i broja sadašnjih sudija čija funkcija, kao unapred procenjeno suvišnih "neminovno" - tvrdim drastično neustavno! - prestaje. I to nezavisno od ispunjenosti uslova za izbor. Uzgred, novosačinjeni i razrađeni kriterijumi i merila za utvrđivanje stvarnosne podloge za (ne)izbor sudija i predsednika sudova su inače nešto uspeliji elemenat reforme srbijanskog pravosuđa, s nekim uopštenim primedbama i venecijanski načelno podržani. No, uzmimo konkretno: Od sadašnjih 2252 sudija treba da u kratkom periodu na bilo koji način - ne samo neizborom, već i međuvremenim navršenjem radnog veka, na zahtev sudije i slično - "otpadne" njih 414 da bi se došlo do broja od 1838 (sic!!) radi popunjavanja korenito promenjene mreže sudova u Srbiji počev od 2010. godine. Do ove stavke "trenutne realne domaće potražnje za sudijama", potekle iz krila Ministarstva pravde, odnosno kasnije Visokog saveta sudstva došlo se, kažu - "na osnovu analize broja postojećih predmeta, broja predmeta koje sudije tokom meseca moraju da urade, vodeći računa o pretežnim materijama koje postoje u sudu i sudskim zaostacima". Bez bližih obaveštenja i strukturalnih objašnjenja. No, tu se pojavljuje i jedna kardinalna protivurečnost između matematičkog i pravnog poimanja stvari - ili pak (i) nesvesno otkrivanje nečijih namera. Naime, pomenuti ovdašnji "kriterijumi i merila" za izbor zatečenih sudija na stalnu sudijsku funkciju predviđaju oborivu prepostavku "stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti" svakog zatečenog sudije "koji se prijavio za izbor u sud iste vrste, odnosno istog stepena " (par. 9). Međutim, matematički a ne pravnički kazano - za njih približno bar 400 mora da bude pouzdano dokazano obrnuto! A šta ako u pogledu te mase "prekobrojnih" nema pravnički valjanih dokaza za izrečenu ozbiljnu diskvalifikatorsku tvrdnju? Neće valjda ona većina sudija-krivičara, ubrajujući tu i v. d. predsednicu Vrhovnog suda, kao člana po položaju (pored ministarke za pravosuđe i predsednika nadležnog odbora Narodne skupštine, takođe pripadnika po položaju) - u nedovršenom Visokom savetu sudstva, kako znaju i umeju, da "namaknu" zadati broj preostalih ispravnih sudija? Po instrukcijama ili bez njih, svejedno. Izgleda da je kod predstojeće sudijske selekcije na pomolu najblaže rečeno odokativnost i proizvoljnost. Ne daj bože naručenost i zloupotreba Saveta. Rečju: ili će se kvantum "nepotrebnih" sudija na silu podesiti tj. povećati da predstavlja (po raznim osnovima) tačno onih 414 "za odstrel" - ili će broj od 1838 prvobitno određeno potrebnih sudija naknadno veštački "narasti" radi uštimavanja spram raspoloživih/pronađenih dokaza u pogledu onih lica (manje od prvobitno planiranih) koja tom prilikom gube sudijsku funkciju? Ostaje i treća hipotetička mogućnost: da za znatno veći broj od njih 414 bude kako-tako ustanovljena nepodobnost da ostanu sudije, tj. nedovoljna stručnost, neosposobljenost, odnosno nedostojnost za tu funkciju. A možda su spiskovi onih koji "neće proći", odnosno koji "moraju otići" već uredno ministarski ili/i partijski sačinjeni, pa poslušni (?) Visoki savet treba samo da ih "tehnički" verifikuje, bez obzira na kvalitet i kvantitet dokaza, činjenica i podataka kojima bi se oborila postavljena kriterijumska hipoteza!? Pri tome, sudija koji nije (re)izabran morao bi bespogovorno da ima - kao što ranije naglasih - pravo žalbe Ustavnom sudu na odluku Visokog saveta sudstva o prestanku funkcije, u roku od 30 dana od dana dostavljanja te odluke (u smislu člana 67. Zakona o sudijama, na podlozi člana 155. Ustava). Okolnost da ovaj razlog, tj. neizbor u postupku opšteg (re)izbora nije predviđen među razlozima za prestanak sudijske funkcije (član 57. u vezi sa članom 61. koji se odnosi na "Prestanak funkcije sudiji koji je prvi put biran") smatram da ne može isključiti ustavno-sudsku zaštitu lica kojima dužnost - po sumnjivom slovu "prelaznih"  (i bukvalno i metaforično) regula zakona - prestaje danom stupanja na dužnost novoizabranih sudija. Jer, tzv. opšti (re)izbor sudija i nije uređen i osnovnim tekstom zakona kao standardna pojava, već u njegovim, "prelaznim i završnim" odredbama - pa se i ne može smtrati redovnim pravnim osnovom za prestanak sudijske funkcije. S druge strane, odluke Visokog saveta sudstva u procesu tog opšteg (re)izbora - i po pravnoj logici, po pravičnosti, ali i po analogiji sa drugim slučajevima prestanka sudijske funkcije! - ne bi smele nipošto da budu izuzete od neke pravne kontrole. To važi i za tzv. prećutne i neobrazložene "odluke" o neizboru određenih lica! Ako bi se eventualno zauzeo stav da su one nenapadljive, odnosno apriori apsolutno pravno nedodirljive, nameće se zaključak da su u pitanju čisto politički akti, da su "kriterijumi i merila za izbor" obična farsa a cela procedura pravno bezvredna. Ukratko da je i sam taj (re)izbor ortodoksan "od gore" izforsirani politički čin! Na kraju krajeva, zatečeni "stalni sudija" sudija koji nije reizabran mogao bi, ponavljam, da se ustavnom žalbom - kao poslednjim pravnim lekom u potpunom odsustvu drugih! - obrati Ustavnom sudu (član 170. Ustava), s pozivom na povredu Ustavom priznatog ljudskog prava na "jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo": "Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zasnovanom interesu" (član 36. stav 2. Ustava).

              Uz sve to, kao "kec iz rukava" stoji i solucija naknadnog raspisivanja - pored neposredno predstojećeg opšteg konkursa tzv. reizbora - još jednog konkursa i izbora dopunskih svežih kadrova, u rangu prvog sudijskog izbora. Bilo zato što bi se prvobitno utvrđeni broj neophodnih sudija "pokazao" nedovoljnim, bilo iz razloga da ih kod "reizbora" recimo otpadne toliko mnogo da nova sudijska mreža ostane nepopunjena. Prema zakonu, taj prvi sudijski probni izbor (na tri godine) vrši Parlament a ne Visoki savet sudstva. Možda nova (ne)prilika da se izaberu oni odabrani, po političko-partijskim parametrima!?

             3. - Podsećam isto tako da je raniji Visoki savet pravosuđa - čija je uloga pri kraju mandata bila nezanemarljiva u pripremi sprovođenja započete personalne reforme pravosuđa - kada je bilo najvažnije, radio osakaćen. Tada je ostalo namerno upražnjeno - suprotno zakonu, dve cele godine! - mesto parlamentarnog izabranika, zakonski zahtevanog besprekornog iskusnog pravnika, izvan pravosuđa, koga predlaže opšta sednica Vrhovnog suda Srbije. Pošto je onom inicijalno izabranom istekao ceo petogodišnji mandat (2002-2007. god.). Iako je u posle toga najviši sud glasanjem, kako je ondašnji zakon nalagao, došao do tri pravnička imena i uputio ih Narodnoj skupštini Republike Srbije - ona tu "tačku" nikada nije stavila na dnevni red. Nešto se suštinski (ne i formalno) slično već par meseci dešava i sa novoprojetkovanim, neuporedivo moćnijim pravosudnim savetom. Naime, Visoki savet sudstva je predviđen da obavlja društveno značajne poslove pravosudne autonomije: od određivanja broja sudija i sudija porotnika za svaki sud, biranja sudija za trajno obavljanje sudijske funkcije, odlučivanja o prestanku sudijske funkcije, preko donošenja Etičkog kodeksa, do odlučivanja o pravnim lekovima u disciplinskim stvarima sudija i tako dalje. Utoliko više zaprepašćuje činjenica da je on "konstituisan" a da svi izborni članovi nisu izabrani, premda se o svima glasalo u Parlamentu. Biće da su to ne slučajno upravo oni profesionalci izvan sudstva, zakonski definisani kao "dva ugledna i istaknuta pravnika sa najmanje 15 godina iskustva u struci" - jedan advokat i jedan profesor pravnog fakulteta. Na stranu to što sve izborne članove po zakonu na kraju bira političko telo, Parlament, a ne struka. Ali, oni svi od reda, do jednog (sic!) - i po Ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava i po Zakonu o Visokom savetu sudstva - moraju i da budu izabrani da bi Savet uopšte i mogao najpre da se konstituiše, da održi prvu sednicu, da se uspostavi, oformi kao respektabilno telo i da kao takvo punovažno dela i donosi odluke. "Konstitutivna sednica Saveta održaće se u roku od sedam dana od dana izbora izbornih članova" (član 6. stav 5. Ustavnog zakona /.../ i član 54. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva). Preduzimanjem nedavnog kvazi konstituisanja tzv. Saveta sa 9 članova od 11, nipošto nije bio postignut kvorum da on pravovaljano odlučuje o bilo čemu. Posredi je apsolutno pravno nepostojanje, odnosno pravno nenastajanje tog tela u konkretnom slučaju. Pošto svi njegovi članovi nisu ni bili poimence poznati i ustoličeni u zakonski utvrđenoj proceduri.

              Za dosadašnji neizbor dva izvansudska člana Saveta primerena odgovornost leži, hronološki, najpre na sednici dekana pravnih fakulteta i Skupštini advokatske komore Srbije kao ovlašćenim predlagačima. I to zbog: presporog zakazivanja njihovih okupljanja, odnosno indikativnog odlaganja već zakazanih, s višestranim pritiscima na predsedavajuće ovih skupova - i lobiranjem više "protiv" određenih nego "za" određene takmace; nespremnosti (zbog navodnog nezameranja i sl.), posebno od strane dekanskog kolegijuma, da se glasanjem odlučno dođe do samo jednog neporecivog, većini prihvatljivog kandidata (kako se ne bi rasipali glasovi u Parlamentu); male "specifične težine" određenih pretendenata; zbog nedovoljne popularnosti pojedinih advokata i profesora u parlamentarnoj javnosti; usled nedopuštenih partijsko-ministarskih "sugestija" i "podrumskih" upliva da neko bude (vele, "kooperativan je"), odnosno ne bude "u trci" (nije "podoban" ili ranije nije pokazao očekivano raspoloženje za partijsku saradnju i ponudu "koja se ne odbija"), i sl. Pomenuto štetno kašnjenje s personalnim zaokruživanjem Saveta uzrokovano je i poslaničkim oklevanjem da se - i to bez ikakve argumentacije! - u neophodnom broju izjasne za predložene nesudijske kandidate (zbog skupštinske partijske usitnjenosti i polarizacije, nezainteresovanosti, odnosno komoditeta, ali i mestimičnog nejedinstva u vladajućoj koaliciji, pa i dogovorene opstrukcije). Elem, merodavni predlagači iz advokature i profesure morali su da se ponovo sastaju istim povodom; s nepredvidivom završnicom. Celinom prethodno opisanog ponašanja stvoren je lažni alibi "ažurnim reformistima" za neizvinjavajuće preuranjeno nazovi konstituisanje Saveta i neregularno otpočinjanje njegovog rada u krnjem sastavu. Sve da bi se, kobajagi, čitav posao oko izbora novih sudija što pre završio, u tekućoj godini. Biće da je verovatniji razlog u tome da se, što je duže moguće, održi nametnuta monolitnost rezonovanja i postupanja ma i "suženog" Saveta, zamišljena u nečijim glavama!? 

              Pri svemu tome, drastično je iritirajuća zakonska odredba prema kojoj "izborni član iz reda sudija, prestankom mandata u prvom sastavu Saveta, nastavlja da obavlja sudijsku funkciju u neposredno višem sudu u odnosu na sud u kojem je obavljao sudijsku funkciju, pod uslovom da ispunjava uslove za izbor sudije u tom sudu" (član 56. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva). Da li oni tako, opisanom prečicom, automatski i po zasluzi bivaju zakonski obećano nagrađeni za svoj minuli rad u Savetu, bahato lansirani u viši sud bez ikakvog konkursa i legitimne procedure?! Za očekivati da će Ustavni sud, raspravljajući o postavljenom pitanju njene ustavnosti i saglasnosti sa odgovarajućim međunarodnim pravnim standardima, po inicijativi Društva sudija, bar ovu opasnu i nakaradnu odredbu bespogovorno staviti van pravne snage.

            4. - S druge strane, javno se i s najvišeg mesta u državi govori o preglomaznosti Narodne skupštine, o neophodnosti drastičnog smanjivanja broja poslanika, i o krizi parlamentarizma u Srbiji. I u Vladi su osetna česta "talasanja", neslaganja, odugovlačenja, odlaganja i infuzioni kompromisi. Dok Ustavni sud već godinu i po dana radi samo u dvotrećinskom sastavu. To je pravno izričito moguće i dopušteno (član 9. stav 3. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije), ali realno jedva dovoljno, uz natprosečan sudijski napor. U ovom trenutku Ustavni sud čine odabrani, dvostruko ukršteno "proceđeni" favoriti šefa države i Skupštine (5+5). Trećinski (još pet sudija nedostaje) je nezaokružen baš od izabranika sudske grane vlasti "u rekonstrukciji". A upravo takav "hromi" Ustavni sud, neskriveno preopterećen raznorodnim delikatnim pravnim predmetima, mora da odluči o postavljenom krucijalnom pravnom problemu same ustavnosti opšteg izbora sudija u Srbiji!! Za nevolju, on je tu "institucionalno zainteresovana strana" da se i sam kompletira, imenovanjem preostalih pet sudija Ustavnog suda od strane opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, sa liste od 10 kandidata "koje na zajedničkoj sednici predlože Visoki savet sudstva i Državno veče tužilaca" (po članu 172. stav 3. Ustava). A za tako nešto je logički i vremenski neophodno da prethodno započnu i okončaju se baš ti i takvi, generalni sudijski izbori pred njim osporeni kao neustavni! Proizlazi da su Narodna skupština, celokupno sudstvo i Ustavni sud međusobno itekako personalno, pravno-politički uvezani. Što dakako utiče i na njihovu redovnu funkcionalnu suverenost, svake od ovih triju vlasti u sopstvenom delokrugu. Proizlazi da je zbog ustavne i realne konstelacije pomenutih grana vlasti  - dodajući tu i Vladu, titulara izvršne vlasti ustavno odgovorne Skupštini a praktično i "pod lupom" predsednika Republike! - baš institucija šefa države (i njegova zaleđina) u današnjoj Srbiji onaj faktički gotovo nedodirljivi žrec. Ovo je pojačano okolnošću da je aktuelni nosilac te državne funkcije i operativni partijski lider ovdašnje najmoćnije vladajuće stranke, nijednog momenta "zamrznut" u svojim rukovodećim stranačkim aktivnostima. A njihovo mestimično prelamanje sa državnopoglavarskom misijom svakako nije recept za održavanje poželjne političke i ustavno-organizacione ravnoteže, nije obrazac za prozračnost i uzornu odeljenost nečijeg državnog i javno-partijskog ponašanja na najvišem nivou. Jer, funkcija šefa države je integrativna i po prirodi okrenuta svim građanima Srbije: Izabran na neposrednim opštim izborima, "predsednik Srbije izražava državno jedinstvo Republike Srbije" (član 111. Ustava).

             5. - Sve u svemu, tekuća duboka reforma srbijanskog pravosuđa, osobito u personalnom smislu, krcata je - za same sudije, za javnost, a možda čak i za kreatore i sprovodioce čitave konstrukcije! - brojnim neizvesnim posledicama, praćenim nezanemarljivim voluntarizmom, arbitrernošću i rizikom jakih političko-centralističkih uticaja. Ima ozbiljnih nagoveštaja da je, pored ostalog, na delu težnja da se i na taj način suštinska, efektivna kontrola izmesti sa - ili još više udalji od - legitimnih pravnih punktova, da se nesudska vlast učvrsti i koncentriše na sadašnjim, poznatim i nepoznatim adresama. Na štetu pravne zaštite sloboda i prava građana, pravde i pravne sigurnosti, ali i demokratije, načela vladavine prava i podele vlasti, nezavisnosti sudstva i nepristrasnosti sudija u prvome redu. A oko nas cvetaju afere, kao nekada tikve: nerazjašnjenih ubistava; krupnih i ragranatih korupcija; političko-kalkulantskih "igara" oko najavljenog vojvođanskog statuta i zakona o prenosu nadležnosti koji bi trebalo da ga učini prohodnijim, uz indicije o istovremenom pretećem propremanju obraćanja Ustavnom sudu radi prethodne provere ustavnosti tog unapred prokaženog pokrajinskog propisa; sumnjivih privatizacija; latentno konvalidiranih pljački; izbegnutih tendera; oduzetih pa poništenih (onda opet izdatih) dozvola za rad finansijskih organizacija; regulatornih skandala u senci; dubioznih pravnih sukoba nadležnosti; nezakonitih velikih gradnji; beskrupuloznih trgovina i ljudima i opasnim materijalima; diskrecionih "saglasnosti" i postavljenja; privilegovanih, rehabilitovanih, zaštićenih "saradnika"; hapšenja sporednih likova; "zaboravljenih" krivičnih prijava; predugo utamničenih ljudi nedokazane krivice; nerasvetljenih ekoloških incidenata; medicinskih, univerzitetskih i drugih ispita savesnosti i morala; nekažnjeno oklevetanih pojedinaca; viškratnog neosnovanog uskraćivanja od strane pojedinih državnih organa stavljanja građanima na uvid dokumenata koji sadrže informacije od javnog zanačaja; drastičnih sukoba interesa u istoj ličnosti; bankarskih ujdurmi; nikad završenih ili/i višekratno ponovljenih pravnih postupaka; alarmantnih mobinga; opominjućih štrajkova sa samopovređivanjem nevinih očajnika bez nade; avanturističkog istražno-pravnog vraćanja u novinarsku prošlost; hajki i "hajki" - i još koječega. Da li je ovo doista evropski put Srbije koji ona, Evropa navodno iskreno podržava? U svakom slučaju, i za Evropu i za građane Srbije, što se tiče pravosuđa, važi ista poruka otposlata od trenutne srpske vrhuške: "Ako vam je po volji, biće tako; a ako vam nije po volji, opet će biti tako" (Umberto Eko, "Spisi o moralu").